Rustem i Suhrab

ХЕМ ДР. ФЕХИМ БАЈРАКТАРЕВИЋ

песнику било преко 70 година, човек се мора дивити свежини и снази којом је он обрадио ову жарку љубавну историју, нарочито оне сцене стра"ствене чулне љубави када Зулејха хоће Јусуфа да заведе. Мако је песник много претрпео и до"сегао високу старост, његов геније као да је остао нетакнут) тек ако местимице има, слично као у Милтона, више реторике него рапшње. Чуда и невероватних ствари има такође, али то не треба да нас изненађује у једном романтичном епосу који базира на легенди о пророцима којима се чуда и онако приписују и у која верне душе свакако верују. Овде вреди оно што је речено за Сакунталу: да је посве разумемо и да посве на нас може деловати, треба вероваши у све оно у што Индија верује.

Али и у овом оквиру истичу се Фирдусијеве старе особине, његово мотивисање и многе психолошке финоће. Његови јунаци нису безбојни пророци него прави људи од крви и меса. Ово и даје епу један реалистичан тон који фали другим персиским песницима. Мако су исту легенду опевала два песника пре Фирдусија, а петнаесторица после њега, и делом као његови имитатори, ипак ју је наш песник најлепше обрадио. Тим је он створио једну нову песничку врсту, романтшички еп, у коме га нико у Персији није надмашио. По времену у коме је настао, ово је уопште један од најстаријих _умешничких епова у читавој светској литератури.

Од Јусуфа и Зулејхе постоји само шест-седам рукописа и два-три ориентална литографисана издања. Критичко издање је био започео поменути Ете, али је од њега изишао тек први део (у Оксфорду 1908.) који садржи од прилике само једну трећину епа (тачно: до дистиха 3697). Али је Отокар Шлехта-Вшехрд издао у Бечу још много пре немачки превод овога епа (Јиз5ш па 5шејсћа, готап зсћез Не!депрефсћ, 1889), само треба приметити, да бечки рукопис са кога је Шлехта преводио припада знатно краћој редакцији, те је према томе и превод доста скраћен.