Rustem i Suhrab
РУСТЕМ И СУХРАБ
Ја ћу ти Рахша од мејдана наћи
И сав Семенган под ноге ти врћи!“ Тако је месец говорио њему,
А Техемтен је све до краја слушо.
Кад јунак смотри то вилинско лице
У којег беше дара сваке врсте,
И кад му Рахша још обећа наћи,
Помисли одмах: све ће добро бити.
Позове часног мобеда да дође
И да је одмах запроси у оца.
Кад краљ то дозна, сав се обрадова,
Нарасте као слободни кипарис.
„Јунаку даде јединицу своју,
Како је закон и обичај био.
Краљ благослови његову женидбу,
Како је Рустем хтео и желео.
Кад даде кћерку оному јунаку,
Обрадова се и старо и младо.
Сви редом душу весељем облију
И добре жеље пехлевану шаљу:
„Тај млади месец нек ти срећу носи,
Душмане твоје нека мач покоси!“
А кад насамо осташе младенци
Ова ноћ тамна не беше им дуга.
Кад сјајно сунце започе бацати
Небеским сводом замке мошус-боје,
"Тад Рустем скину један оникс с руке,
„А тај је широм света познат био,
И даде јој га: „Чувај тај аманет!
Ако те кћерком судбина обдари,
Тај драги камен пришиј јој у косу
За добру звезду и срећно знамење;
„Ако те звезда сином обрадује,
Под пазухо му тај очев знак свежи!
По стасу Сам ће Нерим нови бити,
А по јунаштву и ћуди Кериман;
Крилата орла стераће с облака,
Сунце ће њега на веке грејати!“
Код месецолике остаде ноћ целу,
(О свем и свачем с њом је говорио.
225
230
239
245