Seljački kredit : fakta, misli, kritika

170

нама могу ноћити и вуци, само им се забрањује да даве овце. Не знам каквог је порекла та одредба, гли јој у закону није било места с обзнром на искуство, да је највећи део задруга у Србији и у Војводини временом претворен у банке тиме што су се зеленаши увукли у њих. Та је опасност искључена код државних месних задруга, али је зато много већа друга — политичка — опасност: да се у задруге увуку партиско-политички кортеши. И како они иначе имају многобројне везе са народом и многобројна средства за утицање на народ, то је лако могућно и врло вероватно да се ови докопају и управе. У томе случају закон о пољопривредном кредиту постаје оруђем најзатрованијег партискополитичког човека код нас — сеоског кортеша. Даље, кад се тај елеменат докопа управе, онда је у његовим рукама и обласна задруга, пошто њом управљају делегати месних задруга и тако и обласне задруге постају благајна за финансирање владајућих странка. Изгледа да је то већи наступило. У поменутим чланцима у „Речи“ н „Новостима“ каже се да су месне и обласне задруге препуне државних чиновника, обакала, апстекара, општинских деловођа и тд. У задруге су ушли и колонисти нако они, као чланови аграрне заједнице (која је скроз заражена политиком), то не би могли бити. Тај задружно скроз деструктиван елеманат не чека да уђеу месну задругу, пошто се она већ формира. У поменутим дописима вели се да они продиру у задруге још при њиховом формирању нако закон прописује да само пољопривредници могу оснивати задруге. Исти закон каже, да је пољопривредник онај, који живи на селу и бави се пољопривредом. Закон се изиграва на врло прост начин, наиме на оснивачким скупштинама не испитује се сељачко својство оснивача. На тај начин постоји могућност да 20 људи, од којих ни један није сељак, организују месну задругу. Контролу над месним задругама врши сада дирекција за пољопривредни кредит, али се у но-