Seljanka

Међу собом вијећ учиниле. Којом ће га смрти уморити: Једна вели: Да га закољемог, Друга вели: Да га утопимо Трећа вели: Да га убијемо. Ал говори јадно момче младо: Нијесам јагње, да ме закољете Нит сам риба, да ме утопите Нит сам змија, да ме убијете Нег' сам јунак, да ме објесите, О злу дрву, ђевојчину грлу. ' Вук Стеван Караџић

Ковиљка знаде, шта је сироче

—_#а (Приповешка по народној песми.)

Наступили тешки дани. Глад и невоља притисли земљу и народ. Скупоћа велика: само ока брашна, па тридесет динара. |

У те мучне дане рани мајка два нејака сина један је Вид, а други Давид. Мајка их је ранила па и одранила, те деца дорасту до женидбе. Сретни синци још сретније мајке задобише красне, верне душе: Виду дадоше Винку, а Давиду Ковиљку.

Винка и Ковиљка — две миле јетрвице љубе се као две сестрице, а пазе се као голубице. Мајка их гледа па их благосиља; синови их милују, па су пресретни. Тако дани брзо нестају, те ево и четврте године. Сретне јетрвице обрадоваше своје војне најмилијим даром — обдарише их свака мушким чедом: Винка роди Мирка, а Ковиљка. Маринка.

Но не прође ни подруг године, а навале жалосни дани. Сиротица Винка допаде тешке боље, те је клонула у болну постељицу. Свима голем терет на срцу, а Виду и одвише. Види већ и Винка, да јој ваља мрети. Она дозове своју драгу јетрвицу Ковиљку, посади је уза се, и почне јој тужно да беседи: