Seljanka

Народ гледа милостиву стрину, Ковиљку — гледа, па јој се диви, а овако је благосиља:

„Ој Ковиљка, колено Адамско! Проста душа твојих родитеља, Који су те породили мудру,

Мед туђу л те браћу оправили, Те ти знадеш, шта је сиротинство!“

Тако је Ковиљка ранила и од зла бранила децу до седамнсест година. А кад дође осамнаесто лето, стаде се купити по краљевој земљи војска. Где год је у кући до четири мушке главе, ту узима по тројица. Где су двојица, онде обојицу, а где један, не оставља ни оног једног.

Тако се зареди по целој краљевини, те ред дође и на Ковиљчине дворе. Заповест је: да пођу обојица и Маринко и сироче Мирко.

Мајка их је лепо оправила на цареву војску. А поносни детићи одоше љути бојак бити. Уљегоше обојица у прву ватру, у крваве редове убојитих де-

лија. Али из те прве ватре пуче прва пушка — пуче пуста, те уби јадна сина — јединца Маринка. Сад остаде у краљевој војсци сам Мирко — остаде без

брата као откр ана грана.

Мирко је војевао пуних девет година. Настаде већ и десета, а војна се прекиде. Тужан Мирко враћа се белом двору — враћа се својој стрини, кукавици сињој. Стару је стрину затекао код двора. Поштивао је као вредан синак предобре мајке.

Ранио је сиротипу Мирку, Ранио је и саранио је,

Ка но своју баш рођену мајку, Како ваља и Бог заповеда.