Seljanka

Протегљаст, загасите косе и обрве, висока, ведра чела, плавих очију, румена, насмејана и сунцем опаљена лица, умерених, испупчених уста из којих провириваху оретки бели зуби, прав стасит. Ни једне боре на челу и лицу, ведар, весео,

умиљат и безазлен. — Чији си ти» — упитах га.

— Ко, зар јаг

-— Јест, ти. Ја сам, брате мој, Симин. — Ког Симе» Мишића. Аха! — рекох ја. Познајеш ли га» — Познајем. Има ли | Сима још децег

Има: једио мушко и једно женско још. — Је л које старије од тебе» Ја сам најстарији. Дешњак во наже у страну.

О! виљаш!,.. О! — викну од.

Во се врати и пође путем,

— Нема и: ваки ни у цара! — рече он. — Е2 Бога минема! Помисли ти, брате мој, није то шала, натоварим ја свакад овако, пуна кола — па до куће ни један стати.. Није то што је сад суво, него баш и кад је глиб. — То је добро. — Ја шта ти мислиш!,.. Доћи само у моју кућу малу

па запитај: чији су волови најбољи, па ће ти сваки казати: Симини... Па што су паметни!... Помисли, болан, толико пута задоцним ја из Шапца па ни бриге ми није. Затурим порожје, па шареницу на главу. Кад се пробудим — ја у Вукодражи. Нигде претурити ни закачити.. — Ал, вала, и тата и рани к'о децу. Мора њима бити њиов оброк па да би не знам шта било... Једаред ме мал не са тр. Ја мало преспо — ја кад ти он викну... Море немадо' кад ни да се обујем него отрча“ бос да им положим... Ал се био онда наљутио!..

= Он добро надгледа стокуг упитах је.

Ко, зар татар.., Нема оно нигде! Није то што ми је отац да га ја валим-него упитај кога хоћеш)... Сто пута је мени каз'о: „Драгане, пази на волове, они су ранитељи!..

Па није само, да рекнеш, да гледа стоку, него све, брате мој. Неда он своје ни волишно!... Он вели: „нећу туђе ви скрамке, али своје не дам!“ Јес!,.. Па онда кад ради ту нема одмора, па било себи било другом. Ми сес Ђуром позајмљујемо, па кад радимо код њега он више пута рекне „Ама, Симо, уја мало! Кад не палиш дуван-одмори се!“ Али тата само рекне: „нисам ја уморан“... -

— То је он добар радин-рекох ја. — Ко зар татар... Ама кажем ти, нема наког радина да га тражиш у срезу! Само да те Бог донесе кад радимо па да видиш! Не остаје влатић иза њега, све то он покупи... Само виче „жури, жури“ !.. Ја више пута станем па бришем зној 'а он тек викне: „Драгане!“... Ја брже боље прионем за посо... „Шта ми је то сваки час брисати знојг — вели он. — Што га више Сбришеш он све више наваљује. А он је тврд на зноју. А Митра —