Seljanka

Пун

:

Ја сам их у почетку одбијала. Али свет навалио, те не верује да ја не знам, него мисле, да само тврдим пазар, како би што скупље наплатила своју науку.

_И ја нисам имала куд, него сам им помагала, како сам „знала и умела: једноме угасим угљевље; другоме раз„бацим зрна, трећем дам неке травке, четвртом обајем воду. Да ли је њима било какве вајде, ја не знам, али

мени је било добро. Моја је кућа била свачега пуна.

Ја сам вас очувала и подигла, а нисам више морала ићи у надницу. те

Да ми је још и од Бога било добро, као и од људи, не би било срећније куће од моје. Али Бог ме је уцвелио: узе ми за неколико година и Радивоја и Јелицу, и Ранђију, и Милунку. Од толике деце само си ми ти остао. Зато сад и дрхтим над твојим дететом. Да ми је, да ми оно остане, да се не угаси ватра на нашем огњишту. |

· Бога ми, толико ми пута дође, да баталим ђавоља посла, па да кажем овоме свету: Ро

_— Не знам ја ништа. Не тражите помоћи од мене. Ми, врачаре, само лажемо, да бисмо имали откуда да ЖИВИМО. и

Али, мислим, то ми не би вајдило. Свет ми не би веровао. А треба и живети. Ја не бих могла смотиком на њиву, нити могу више у разбој, да ткам, или уз преслицу, да одвајам почдер од конопље. Ди ти си се, сине, одвикао косе и мотике. |

Слуша Славко мајку, па не верује својим ушима.

" Зар његова наја да ништа не знаг Биће да се само шали. Па Ор

„(Само му је то увек било чудно, што је његова наја увек трчала лекару, чим би који у кући занемогао. А у ушима му је непрестано звонило: — Лако

је бајати туђину. За туђином срце не боли. А другога

је своја крв. | а Јанко Веселиновић,

Коме баба гата,

"_ Дрводеља му одело склапа,

· Од баба помоћ слаба.