Seljanka

7

и мило. ИМ као да му неко набаци неку копрену на очи: трепавице му клонуше... Он заспа,.. И као Миљана сњим на

неком вису, а пред њима неке честице. — Миљо! — вели јој он — ајдмо онде. Видиш, врућина и сувце пече, ајде у лад.... — Ајде! вели она. Де, да седнемо овде, под ову леску.

И седоше. ИМ она га гледа, гледа. А њене граорке сјаје се као драги каменови.

Нешто га силно опече, и он се трже: рука му пала на жеравицу: опиљио се... Погледа у небо... Зорњача у велико избила; небо чисто као стакло, хиљадама птичијих гласова цркуће; и блистава сунце румено. Он се прекрсти, па устаде и оде на бунар, што беше ту, у њиви. Пошто се умио, он се окрену истоку и мољаше се Богу из свег срца... Тада узе двојнице... И јекнуше звуци, божанствени звуци... Он тако до сад није свирао. Не беше то песма никаква, беше то душа његова; беше то љубав, коју је он слао Богу, небу, ваздуху, пипаци, људима.. целом свету...

Освануше Благовести. Тога дана он оде својој кућици. Кад је отворио врата, лице му мркну при погледу на раскопано огњиште. Уђе у собицу. Беше то мала собица, алиу · њој не беше ни једне стварчице. Он седе на праг и уздану:

— Еј кућо моја!... Тешко нешто навали му се на груди. Кануше и две три сузе... Кад се мало разгалио, он се опет врати у кућу. — Па штаг.. мишљаше он. — Зар ово опет. не би могла бити кућа2... Може, богме, те још како... Ја ћу ово да оправим, па ће бити као кутица!.. Имам зараде за две године двадесет и четири дуката. Потрошио сам за одело. Шеснает ми још остало код газда Петра... Да дам осам, па да је оправим из нова... Замолићу газда Петра да ми да за један дан Гојка да преправимо и претресемо ограду... Ја. ћу којим свечаником сести те начити кревет, онаки исти као што сам начинио и газда Петру... наместићу га овде; а овде ћу један- сточић!... Да виш онда што ће бити кућа!... Нећу се застидети ни најбољег газде!... Срце му је лупало... Та га мисао сасвим обузела. Кад све то уреди, онда ће преко чиче Павла — који га пази као рођеног сина и који с газда Пе. тром живи као с братом — поменути за Миљану.. Што не би2.,. Ја сам истина сирома, али ко се родио са газдалукомр... Шта ми је тог... Ја могу радити за десет!... МИ чикам сваког ко може и ко зна боље од мене!... Јес), чикам!

— Ала ће ово бити кућица!.. Ја; Бого, вољени Бого!.. Моје среће неће бити нигде!... Да ми да Краљ краљевину и Цар царевину, ја би им реко хвала вам!.. Ево мени моје Миљане, ево мени моје кућице и слободице, и ево ми моје две руке! Није могао дуго да се отргне од својих мисли и

своје кућице... Увече уђе у газда- Петрову собицу. — Газда Петре! Шта је синког — Колико имам код тебе зарађени пара» — Имаш, синко шестнаест дуката. А што питаш; да

нећеш да изиђешр — Неђу газда! Мини је добро под твојим