Seljanka
3
слушали. Уз то ју је на прљаву, непресвучену постељу у стаји бацила старе прљаве крпаре, старе сукње и друго прљаво одело и рубље да то подмеће под себе кад се буде порађала и лежала у бабињама, а да чисте чаршаве чува и не прља. Послушна Милица је радила тако како јој је свекрва наредила, јер је знала да се највећи број млада порађа по прљавим буђацима, кутовима и загађеним сточним стајама. Послушала је свекрву — и изгубила главу. Зашто» Зато што је у прљавштине у којој се порађала и после лежања добила најстрашнију и најљућу болест: дородиљску грозницу, од које се тешко оздравља и у најбољим болницама, где су лекари стално при руци и где се болесници дају стално потребни „лекови, где болесница има изврсну негу, о каквој се у обичној сељачкој кући ни сањати не може. Породиљска грозница у сељачкој кући, где нема стално лекара, где нема на време · потребних лекова, где нема стручне. неге, значи смрт, јер нема ко да заузда љуту болест и отме болесницу од њених снажних канџи. Милица је у прљавштини добила породиљску грозницу, јер у прљавштини добро. живе и множе се, плоде се ситне гљивице које пређу у болесничино тело, те га отрују и убију. Те ситне гљивице се'не могу нашим обичним оком видети, али кад се мало огребена прљавштина гледа кроз «стакла, која увеличавају по неколико стотина пута, могу се у њој пронаћи и видети те ситне гљивице које у женином телу праве грознице, тровање крви и тела, и за неколико дана убију млади породиљин живост. МИ наша добра Милица се заразила прљавштином своје постеље, и добила породиљ» ску грозницу, коју није познавала ни она ни њена свекрва.. Нису одмах код првог наступа грознице позвале лекара, који би још можда могао помоћи. Позвале су лекара онда када је Милица већ изнемогла од грозница, позвале су онда када је било већ доцкан, јер је болест већ надјачала снагу и тело добре Милице. И Милица је, сирота, легла млада у гроб и оставила велику жалост за собом. Оставила је у највећој жалости своје родитеље, својег мужа, своју кућу и оставила без неге и љубави материнске свога сина првенца, који је, као и свако друго дете, дошао потпуно немоћан на овај свет, који без љубави и неге не би могао ни три дана живети. Није оплакала Миличину смрт само њена кућа и њено село. Оплакујемо њену смрт и сви ми јужни Словени, јер је Милица била наша сестра, била млада наша једна жена која обнавља наш народ и продужује му живот.
Ако наше жене не рађају или пре времена умиру, ми морамо бити јако тужни и забринути, јер ће наш јужнословенски народ бити све у мањем броју и онда ће га лако потиснути или заробити народи који се боље плоде, који више рађају. Од наших жена зависи будућност нашег народа им зато морамо водити бригу о свакој нашој честитој
жени и чувати њен живот, да што дуже живи и што више