Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

100 __ н Лоренс Стерн

своју главу — бедни човече! који ли ветар са двадесет и две тачке земљине кугле може духнути нешто добра теби, као осталим твојим ближњима2

Кад је бележник пролазио неким мрачним пролазом тугујући овако, нечији глас довикну некој девојци и заповеди јој да отрчи до најближег бележника. — Почем је бележник био тај најбижи, користи се он својим положајем, пређе пролазом до врата, па кад прође кроз неки старински салон, уведоше га у једну велику собу, у којој није било ничег до

дугачког војничког копља — оклопа — зарђалог старог мача и кајиша, све повешано на једнаким одстојањима на четири разна места на зиду.

Неки стари човек, који је некад био отмен пи, осим ако пропаст имања не мрчи и крв, остао отмени дан дањи, лежао је подупревши главу у постељи; мали сточић са запаљеном свећом био је поред њега а уза сам сточић столица: — бележник се посади на њу; па извадивши своју мастионицу и табак два хартије што је носио у џепу, положио то пред себе, умочи перо у мастило, наже се грудима на сто и тако спреми све за писање последње воље отменог господина=

Авај! Мопзјешг Је поја:ге, рече господин, дигнувши се мало, ја немам ничег да оставим што би вредело трошкова око оставштине, изузевши причу о себи, а не бих могао умрети на миру, ако је не бих оставио свету као завештање: добит отуд завешта-

вам вама за труд што ћете је чути од мене; — та је прича тако необична, да сваки живи ваља да је прочита; — вашој кући донеће она срећу. — Бележник замочи перо у своју мастионицу. — Свемо-

гућни управљачу сваког догађаја у моме животу, рече старац, погледавши озбиљно на више и дигнувши руке небу — Ти, чија ме је рука водила кроз сплет чудноватих пролаза до овог очајног призора, буди на помоћи изнемоглом сећању старог, слабог човека сломљена срца; — води мој језик духом твоје вечите истине, да би овај странац могао записати цигло