Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

| |

Сентиментално путовање _ У 111

Природа се расплину у мени, кад то изустих; а Марија приметивши, кад извукох свој рубац, да је сав мокар, те се више не може употребити, на-

вали да га опере у потоку. — А где ћете га осушити, Марија рекох јој. — Осушићу га на недрима својим, рече она — чиниће ми добро.

— А зар вамје срце још топло, Марија рекох ја. Додирнух жицу о којој су висили сви њени

болови — она се загледа у мене чежњивим неспокојством; па онда, не рекавши ни речи, узе свиралу и одсвира своју песмицу девици Марији, — Жица коју додирнух престаде треперити — за тренутак два Марија се поврати — испусти своју свиралу и устаде, -

— Па куда ћете, Марија7 — рекох јој. — Она рече, у Мулин. — Хајдемо, рекох, заједно. — Марија ме узе за руку и попусти узицу псу да би нам могао следовати — и тако уђосмо у Мулин,

МАРИЈА. МУ ЛИН.

Иако мрзим поздрављање на трговима, ипак кад стигосмо до средине трга, ја се уставих да погледам последњи пут Марију и да јој кажем последњи пут збогом, |

Марија, премда не висока, била је прелепа ста-

са, —- туга јој је превукла поглед нечим што је једва било земаљско; — али женског је било још једнако, — и толика је много било у њој од свега за

чим срце жуди, или за чим на жени замиче око, да, кад би се успомене икад избрисале из њеног мозга, и Елизине из мога, она би не само јела од мота хлеба и пила из моје чаше, него би Марија лежала на мојим грудима и била би ми као кћи.

— Збогом, сиротице, злехуда девојко! — Прими уље и вино које сажаљење једног странца, путника намерника, сипа на твоје ране; — онај који те је

два пут ранио, може ти их једино за свагда исдцелити,