Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

20 Лоренс Стерн

смети, викну гласно Лицемерство, помолити носа у овету, — нити ћеш, рече Ситничарство, коракнути у цркви — нити ћеш, рече Охолост, бити друго што у њој до злехуди поп;

Али се пристоји, рекох ја — те како уопште ноступам по првом подстреку и ретко се осврћем на такве замке које, по мом сазнању, ничем другом не служе до да опточе срце дијамантом — обрнух ве госпи. —

Али се она беше отшуњала неприметно, док се ствар расправљала, и беше одмакла десетак до дванаест корака низ улицу, пре него што се ја преломих : с тога ја опружих ноге да јој поднесем предлог најлешшим речима које сам могао изабрати : али приметих да она иде скоро поднимљене главе — лаганим, ситним корацима у дубокој замишљености, и очију оборених земљи по којој је стопу по стопу одмицала, па ми сену да она у себи расправља исто питање — Бог нека јој је у помоћи! рекох, она сад мора припитати за савет своју свекрву, или неку тетку претворницу, или неку будаласту бабу, као што сам и сам морао; не хотећи, дакле, прекинути расправљање и налазећи да је већма витешки освојити је по њеној вољи, а не препадом, обрнух се и прошетах се једаред дваред испред врата на колници, док је она ишла другом страном удубљена у мисли.

НА УЛИЦИ, КАЛЕ.

Пошто сам првим погледом на госпу утврдио у својој машти „да она спада у бољи ред створења“ — и пошто сам поставио другу тврдњу, необориву као и прву, да је она удовица, и да се на њој виде трагови несреће — нисам даље ишао; |нашао сам доста основа за положај који ми се допадао — и даје она остала до поноћи раме уз раме до мене, ја бих чврсто држао своје замисли и гледао бих на њу једино по том општем појму.