Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

34 Лоренс Стерн

ок> себе по један шмрк: то би покрупан подарак и би смерно одбијен. — Јадни ситни човечић навали на њих позивајући их климањем главе. — Ртепег-епртепег ') говорио им је он, гледајући некуд у страну;

еле сваки извади по један шмрк. — Тешко теби, ако га једном не имаднеш у кутији! рекох у себи, па спустих два суа у његову кутију — и узех врхом

прстију оданде, колико да тиме подигнем вредност своме дару кад га приложих. (Он осети тежину овог другог, чиме га обвезах, већма него оног првог, —

указана му је тиме част — оним првим учињена му је просто милостиња — па ми се с тога поклони до земље.

— Ево! рекох неком старом војнику без руке, који је бивао у ратовима па остао кожа и кост ево теби два суа. — Мте !е то: рече стари војник.

Тада ми остадоше још три суа: један дадох просто роиг Гатоит де Тгеп“), јер под тим именом испросише ми га. — Сиротој жени беше ишчашен кук: те није могло ни бити из другог ког повода.

— Моп сћег е гев-сћагабје топзјеш“), — Ту нема опирања, рекох,

Миога Апртал;, сам звук вредео је пара — те му дадох с шога мој последњи су. Али у ревности давања, био сам превидео једног рашиге ћотјеих“), који није имао никог да за њега потражи су, а који би, мислим, пре пропао у земљу него што би сам замолио за себе: он је стајао мало ван круга и брисао сузу с-лица, које је, учини ми се, видело боље дане. — Господе Боже! рекох — не преостаде ми баш ни један клети су да му га дам. — Остало ти их је хиљаду ! повикаше све моћи природине, покренувши се у мени; и тако му дадох — не мари шта — сад ме је стид рећи колико — а тада ме је било стид помислити колишно:;: дакле, ако читатељ узмогне не-

ту) „Увмите, увмите“!

2) „За љубав божју.“

8) „Мој драги и премилостиви господине“ 1) „Срамежљивог бедника“