Sion

151

путници причају, да су Срби у оно време били веома запуштени, као и сви поданици турске царевине. Али они, што се после рата вратише у домовину, спремише нову борбу и нов живот у Србији. Колико је политика Аустрије била штетна по српски народ, опет су последице њене биле много значајније за догађаје, што се на скоро збише у Србији. Из зла, поникло је добро, но само с големом муком и самопрегоревавем. Српска црква можда нигда дотле није играла значајнију улогу у народној ствари, као тада, кад је наступило било време општег устанка на Турке. Нарочито манастири, ови вајкадашњи споменици велике Србије, били су, може се рећи главни чиниоци и руковође народног покрета. Турци су се њих поеајвише бојали — а имали су и зашто, јер је у њима све рађено, што се год тицало народности и слободе. Вера истина није толико заштићена била, а управ на н>у се мало и освртаху људи, којима је главна цељ била, да народ српски до слободе дође. Али опет народ је средством н.е и помоћу њених служиоца учинио више, него п!то је се могло очекивати. Ову заслугу српске цркве, не могу одрећи ни највеће присталице философског правца у светској историји. Вера је српском народу одржала шродност ; а црква, укупно с обојпма, извојевада је и створила данашњу слободу. На њој, као на основи, — на јаком темељу, утврђено је и све, што је народ српски крвљу својом задобио и очувао. Ако се коме чини да је претерано ово, што сада рекосмо, нек се само опомене архимандрита Стевана, Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувима, проте буковичког Атанасија, проте Ненадовића, попа Луке Дазаревића и још млогих других славних људи из тога доба, па му онда не треба већих и јачих доказа о томе. Јест, духовенство српско, као представник пркве, не само да је било један од главних чињеница при ослобођењу и јака морална потпора пробуђеној свести народној, него су шта више, многи од њих с крстом и мачем у руци бранили сло-