Sion

318

спрам Грка због наглог и неразборитог насртаја виховог на народност нашу у старој Србији. То што они гоне наше учитеље из неких места по старој Србији, наш народ сматра као крвну увреду од стране Вугара, за коју ће кад <тад траатти рачуна и задовољева." Он сазнаде, бајаги, да је тај пут заиста непрактичан и неосмишљен од стране Бутара. А кад га запита смо, дади то тако са нама не раде Бугари поводећи се за некаквом турском политиком он одговори: „и то може бити"! Дакле остаде философ бугарски на песку Односно успостављења српске пагријаршије рекосмо му, да ћемо ми у будуће посдовати оно, што нам као најпробитачниЈе укаже само време... И ућута мудрац из Видеса, и не би од њега гдаса ни аваза, нити се за некодико дана јављаше на божији свет. А кад оде из Призрена, онда тек чусмо да је Призренде назвао језуитима. Како држимо, највише га је дирнудо то, што је можда први пут овде чуо, да наш народ није вољан примати за своје архпјереје онакве какав је Каматник Виктор и остада његова братија. Јамачно ће нас овај бугарски мудрац грдити по немачким новпнама пошто још чује, да су га призренци крстиди са презименом „ветропировић" па и ако му доста добро одговара и право његово презиме — Дрндаревић. Но тек што овај одпири, ад ето ти нам на бину Доротеја. Сазнавши какве је даврове венце његов апостод стекао, он — као црепредени језуита, — отиде код једног великог човека овдашњег но код правог пријатеља нашега народа, па му отвори своје срце п почне говорити, да је он и Бугарин и Србин , и да ће сад пошто је свој берат овдашњој вдади нредставио, — путовати у Врању, Лесковац и Ниш, па најзад и у Тетово, те да свима општинама каже, да ако су оне као српске до сад ностојале, нека постоје као такве и од сад; за учитеље нека узимају кога хоћеју, само нека знаду, да су зависне од бугарске Екзаркије у ногдеду црквено административпом. Виктора, тобож, и они осуђују, што се рђаво према српском народу у Енархији понаша, а он ће, веди, ићи у Ниш само с тога, што су Врања п Лесковац подчињени Нишкој обдасној управи... Ето како га враг доведе, ад не простом калуђеру, већ баш старом игумапу на исповес!.. Прекјуче стиже глас, да један од повереннка наше општине у Цариграду — благодарећи сребрницима бугарских чорбацпја, као и гдупости неких наших Срба Стамболија, —умадо није главом