Sion

324

„Докле царе за совром стојаше, Своју славу гологлав служаше Дотле њему на десном рамену Његов светац Аранђел стојаше По образу крилом миловаше; А кад царе за трапезу седе, Расрди се свети Аранђео Уд'ри цара крплом по образу Па отиде из царева двора." Да, знао је наш народ а зна и сада да је дан славе, један свечанн акт религиозни којим Србин у лицу ма ког светитеља, јавно исказује своју веру, своју службу према Богу великоме — саздатељу нашем и податељу свију блага. С тога дан, кад се код нас слава слави , и био је и остаће дан најсвечанији. Неиријатељ, крвник, туђеверац, кљаст, слепац, или ма ко да уђе у кућу Србина на дан његове славе, Србин ће га учтиво дочекати, угостити, па ако је у стању још га и даривати. Дан славе разоружава осветнике , измирује крвнике, повраћа мир и љубав у Фамилије, јер свак знаде да славећи свеца слави тиме Бога истинскога — Бога мира и љубави. Узнемирити Србина на дан славе његове и изсмејати весеље у дому његовом — то је толико колико дарнути у суштину вере и највећу светињу његову; од ове увреде веће увреде нема за хришћанина! И Пелагијић— овај разархимандрит босански — нађе се да баш овакву увреду учини омладини бугарској на дан наше свесловенске славе Ћирила и Методија! Омладина бугарска у Београду славила је славу Ћирилу и Методију; на славу позвала многе госте, снремила кољиво, позвала свештеника да освешта водицу и приредила лепу беседу коју је један од другова њихових на велико одобрење гостију изговорио. На ту беседу од стране бугарске омладине одговорио је проФесор Васиљевић у име Срба који су ту на славу дошли. Одмах после ових братских поздрава и обмене мисли између Бугара и Срба, — наједанпут стакне се Васо Пелагијић и громопуцателно разгица се против такве славе сло-