Sion

404

успјешности великих усиљавања, која су ради достижења црквеног јединства истрошена била. Безуснјешност такова зависила је од разнородности праваца, који су лежали у основи православља и латинства. У самој дубини живота, којим су исток и запад живели, у начелима, која су одушевљавала латинство и православље била је отуђеност, непримиримост; нити је икако могућно било да та начела уступе једно другоме мјесто, да се униште или да замјене једно друго. Православље, као истинито пачело, које одушевљава праву христову цркву, није могло уступити мјесго једностраности — Латинству. Л.атинство са своје стране, сво је проникнуто било крајним тежњама; те тежње развијајући се сваким даном то јаче, створише силу, која је хтјела да преврати или да уништи све оно, што тим тежњама у хатар ишло није. Посље тога, ^ако је могуће било да се истинито начело, које одушевљава православље и једнострано, лажно начело, којим је проникнуто латинство сложе међу собом, без да једно друго униште? Изнаћи једну средину међу двама противуположним начелима, изнаћи науку, воја би могла примирити латинство и православље немогућно је, јер би то значило наћи средину мећу истином и лажи, међу утврђењем и одрицањем. Баш кад би се така знатна средина и могла изнаћи, ипак она неби могла обстати: у мисли могло би јој се дати мјеста, али у животу никако. Само на површини, а не у дубини живота латинства и православља појављивале су се тежње к сајединењу цркава. Као жалостна растиња ницале су на најтањој површини земље, на најтањем слоју њеном и при најмањој непогоди сасвим их је нестајало. С падањем грчке царевине, грчки свјет силази са историчког позоришта. Грци престају бити вођама православног свјета и на мјесто њиово јавља се друга, нова народна сила славенство. Безуспјешност официјално-јуридичких покушаја периода Л-Ионског и Флорентијског сабора привољева старатеље цркве-