Sion

534

бити облик, који му стварају особиту нарав, особита својства, особите обичаје и тежње; који дају особиту снлу умном полету његовом, особити нравац његовим ■ подитичким и друштвеним уређењима, његовој мисли и суђењу о свету, његовпм тежњама ка коначном циљу илп мети својој, коју издалека себи представља, као коначну тачку свију његових усиљавања, — управо: да се бори за све оно, из чега се, тако рећи, слаже особити облик сваког народа, као посебног члана велике породице људске , са својим особитпм бићем, у свему различним од бића осталих народа и племена ; дакле п са својом особитом историјом. Таква је историјска судбина н историја народа нашег до данашњег дана! А почем свака борба пушта грдну мрежу заплета у свима правцима кроз народни живот, то се слободно да извести, да је у борби сваки народ најближп коначној погибији својој. Народ, који у таквпм неприликама не пропадне, јамачно има здраву непомућену свест; јамачно има добре зачетке за самостални, историјски живот свој. Ваљда и наш народ, благодарећи означеним својствима до данас ево не пропаде, налазећи се у вртлогу непрекидне борбе за најдрагоценије право и властиту имаовину своје народне личности. Па да се запитамо: шта лп створи у Србину таква својства, која га до данас очуваше као особити народ? Историја српске цркве одговара нам на то у многобројним податцима: да је нас Србе од свпју зала п неприлика, које нас могоше упропастити, сачувала наша света источно-православна вера; јер кад год су такве неприлике немило скучиле наше претке, увек пх видимо да у православној вери тражише и нађоше поузданог ослонца; увек их видимо, да к св. цркви у лпцу њенпх представника притичу за савет; увек се они око њих тако чврсто уједињаваху, да бејаху у стању сваку наступајућу незгоду не само храбро предусрести, него је и снажно од себе одбити. У сваком послу . који је засецао у народни живот, видимо наше првосвештенике као раднике на првом месту. Најмудрији савет из њихових глава потпцаше, па и највишу част они ужпваше п прва места свакад њихова беху, као оно и на сабору у Скопљу (на коме је чувени „Законпк* Душанов сасгављен) на коме се они спомпњу пре свију бољара, племпћа и властела. Дакле историја нам сведочи, да су св. православна вера п црква увек Србина најснажније подржавале, као једиио уточпште п као једини извор, из кога је он себи но-