Sion

565

ства за свакога језикослова занимљив, а за свакога слависту три и четири пута важан. У новија времена он је пос^ао основни камен и правилни образац васколике славенске .језикословне критике и њене Филологије." Ове прекрасне речи г. ШаФарика довољно побијају пакосне нападаче наше народне светиње и оштро шибају свакога полетара, којн лакоумно себи уображава, да се нешто може постићи на нашем филолошком пољу, без тачнога знања старо-славенскога језика. Нама није за чудо што иностранци опширно не уче овај језик, али нас тишти равнодушност наше једнокрвне браће у Хрвацкој и Далмацији; јер у овим покраинама, осем православнога клира и неколицине светских лица мало ко и зна да уважи науку нашега црквеног језика. Због пређашње наше немарљивости Руси су га делом порусили, а новобугари побугарили. Још у стародавном Светослављевом Зборнику свештених књига од год. 1073, Јован клирик рус, изрично каже, да му је било наложено: да створи неке нове речи, а у Великоновгородским преписима св. писма, писари се обично извињавају што су им се многе Новгородске пословице и северо-источни руски народни изрази аодкрали у старославенски текст. И сама велика рецензија св. писма , која је за време великог Петра у Русији учињена, по мњењу веродостојних стручњака сасвим је порусена. При свем том извртање првобитног организма нашег древног црквеног језика, пије могло бити толико , колико се у опште мисли. Високоучени наш срб Кипријан, митрополит кијевски и целе Русије знамо да се је преселио у. Русију 1376 год. и да је понео са собом многе старо-српске рукописе. Кипријан је бацио први темељ образовању и васкрснућу руске књижевности и као даровити славенски родољуб радио је још тада, да се исправе преиначена места св. писма. Многим руским књижевницима неиде у рачун што је Кипријан био срб и то учевни, овејани срб ; зато веле: да је он био рус. Учени рус г. Н. Надеждин изрично