Sion

611

39*

и означише свакоме круг његових дужности по ауторитету ученика Исуса и првих прејемника и разносача његове науке у друштвима људским. И јерархија дакле, и јавно богослужење, и монаштво, као и сва друга обредна страна хришћанског живота има и налази јединствени свој основ у св. јеванђељу као огромно дрво у свом мајушном семену. Сам снаситељ упоређује своје духовно царство „зрну горушичном, које узме човек и аосеје на њиви својој, и које — истина да је мање од свију семена, али кад узрасте, веКе је од свега иоврћа и буде дрво, да итице небеске долазе и седају на његовима гранама ." (Мат. 13. и 31и32.) Па шта је хтео с овим да каже, ако не то, да он оставља хришћанство у семену, које ваља одгајити, развити и до савршенства довести ? А у таквом одношају на спрам св. јеванђеља стоји и монашество, које се јави с концом трећег века. И заиста онаква јака морална снага, онако одсечно самопрегорење какво видимо код двајесгогодишњег младића Антонија великог, кога историја сматра за првог основача монашкога реда, зар неће бити један младар од многобројних младара оног дрвета, коме Спаситељ упореди своје духовно царство? И зар се не ће том појаву наћи извор у учењу св. јеванђеља, које заповеда служити Богу кх т^ин^ и поклднатиса емг( , — учење, које дреши човека од свију земаљских примамљивости и узвоси га на посао искључиви )'исг>сд токмо рдди и екднгшА? Загледајмо у историју Антонија као првог пустиножитеља и основача монашеског реда, пак ћемо наћи на ово одговора: св. Антоније велики идући једном у цркву, размишљао је у путу о оним тешким и великим трудовима апостола, о оним првим Хришћанима,који тако много учинише и жртвоваше из љубави на спрам Бога и ближњих плативши за ово и имањем па често и животом својим, молио се сам Богу, да му каже начин, како би и он учинио коју услугу, те да дође у милост божју и заслужи небеску награду. Заузет таквим мислима он уђе у цркву баш у оно