Sion

630

мити, како није довољно имати живо тек уображење, несташни ум и књижевнички дар, те да из јеванђеља учини нриродни производ знане новесничке енохе. На тај начин списи ове врсте какве ми разматрамо, не само да не могу за основ вере доиста опасни бити већ и напротив до неког ступња могу послужити на корист начела, против којих су баш управљени могу, почем ће јеванђеље унутарњом снагом своје весно непоколеб /Биве правде, пораскидати оне усве човечанске оквире, у које га уметати мислише. И говорећн о књизи овој, смешно би било са ученим оруђем на њу ударати. Тога нема ни у самој књизи. Писац истина бавио се у Палестини, но усвојио је производе ђерманске библичке критике као несумњте иодатке, и на основу својих вештачких посматрања и туђих давно познатих испитивања уз приномоћ ни су чим не притешњене Фантазије одважио се, да веку овом нацрта живот Исусов у новој јасности. Ренан на спрам јеванђеља ставља се у онакав готово положај као познати ђермански прооесор Евалд , који се разликује по назорима својим, како од разглашеног Штрауса, тако и од тибингенске школе. Јер по Штраусовом назору има цео садржај јеванђеља легендарни или митички значај а повестничка истина јеванђелских казивања пориче се. Тибингенска на против школа из јеванђеља изводи врсту догматичких трактата , који су тобож позније написани с том цели, да ове или оне тежње подрже, које је црква у II. столећу на јавност изнашала. Но Евалд а за њим и Ренан, животу Исус-Христовом повраћају повеснички значај, и донекле допуштају достоверност и подлиност четворојеванђеља. Но уједно са тим Ренан такова објаснења чини, тако чудновато са такстом јеванђеља располаже и тако различита места његова по ћефу свом групира, и такове цитате изнаша, да посве неупознати човек са садржином јеванђелских књига, могао би спис његов радо читати и с писцем самим слагати се. И особито слаби су му и противуречиви појмови о ступњу