Sion

675

43*

гостање бежи од нас у други вреднији и послушнији крај ! С тугом ћемо само се преаасти и узалуд неразборитост проклињати, кад се пробудимо иза сна! Само да нам плач не буде доцкан, као плач Јеремије пророка, што онако жалосно тужаше над сужњим робљем негда славног Израиља. Презајмо дакле за времена, будимо свесни свога положаја! Будимо родитељи, који ће умети своју дужност вршити, који ће вазда својој деци бити пример и углед у раду и божјој послушности. Па и ви млађана децо будите послушнн вашим родитељима, јер је ваша срећа тесно скопчана и са њиховом, ваше благо биће њихово задовољство и уживање. Прелазећи укратко те немиле појаве, који нам овако изгледају, да се већ не могу поправити, да вам сад обратим пажњу на онај час, на оно одсудно време, кад се човек подсећа да му се ваља спремити, да пође на углед! — Трза ли се онда он од прошлости, преза ли од множине иочињених грехова? Подузима ли га језа од страшног суда, стрепи ли од праведног гњева, што га очекује? Као што му живот небрежљив беше, као оно цростодушном Исаву, што за чинију кувана сочива продаде млађем брату Јакову право првенства, —- нема ту премишљања о ирошлости , па ни спремности за будућност. А за што? — Наша светилишта, наши храмови велељепно подигнути општим захтевом и преком потребом свију нас — стоје празни! Наш одзив тако је слаб, да га можемо назвати никаквим. Огуда ће изаћи, да ће та немарпост прећи и на наше потомство. Старци и старице не ће у будуће премишљати о врлинама, већ ће божанске проповеди својим млађима заменити са простим бенетањем , без икаква погледа на будућност нити обазривости на своју прошлост, јер не чуше и сами боЉе, јер ретко завириваше у свети храм, који би их напојио божанском добродетељи. А не виде да је већ куцнуо час, у који ће рећи праведни судија, који га већ и сувише трпи: „Посеци ту бесплодну смоквицу! За што да ту стоји и само место запрема?