Sion

72(3

решења, изречена у име Христове љубави — ради оиштег добра и блага цркве. јесу воља самог Духа божјег. Изколиса скатом ^ и нлл12, иисаху св. оди ири оглашивању саборских устаиова. Дакде љубав и узајамно зближење — збдижење појединих чланова дркве међу собом и зближење целих помесних цркава — јесте основно начело и битно својство у развитку релиђијозног живота хришћанства. Но наступа покадшто и такво доба, кад ио пекад слаби то начело живота, те и међу појединим члановима цркве умаљава се узајамна љубав, и међу целим помесним црквама губи се зближење , тако да различне цркве не само немају међу собом живих снољних саобраћаја, но и не примају никаквог унутарњег учешћа једна к другој , па чак и заборављају једна за другу. А морамо нризнати да се и у нашем православном Истоку у последњим вековима не исказује међу разним црквама узајамна дружба с онаком живошћу , каку бисмо ми желили и као што пређе бејаше. Узроци тога могу бити снољни, иолитички, нир. угњетепо стање , у каком се до сада налазе мпоге православне цркве, и отуда опет тешкоћа и несигурност саобраћаја. Но, ваља рећи, није могуће само спољним узроцима објаснити такве појаве. Никада није био тако тешки спољни саобраћај међу хришћанским црквама, и нпкада политичко стање хришћана није било тако чемерно, као у нрвим вековима хришћанства, а међу тим никада међу хришћанима није био тако жив и радљив дух узајамне љубави и зближења, као у та времена. Таким начином, при онадању живога учешћа у релиђијозном животу, вазда много значе, осим спољних узрока и унутрашњи: што није било правог хришћанског духа, што опадаше истинито хришћанска просвета, што беше само спољни Формални однос ка обавезама вере и интересимацркве, штосељуди заузимаху само заличне материјалне интересе итд. У сваком случају, ако у ма којој помесној црквн недостаје живог учешћа ка судби и стању других