Sion

114

наших предака канула и умакла у вечност и да ли се стинула у заборавности ? И ако има нешто трајно, онда се запитајмо : шта је, што у нашем народу траје и што ће трајати, доклен тече нашега народа ? Тоје, читаоче, сам народ и његова свест. Зато не само , да. нема места очајању , већ напротив , наша прошлост мора у нама будити највећу енергију. Не само да има струје, која везује нашу прошлост са садашњошћу, већ читава река времена, на којој видимо као пионере све српске знатне и велике људе, које је сам народ себи поклонио, а они су га водили његовом обстанку, срећи и развитку. Српски је народ произвео из својих недара и св. Симеуна и св. Савву. Српски је народ озидао оне дивне споменике, којима се свет мора дивити и чудити. Народ и данас пева Душана и Лазара ; народ и данас целива цара Уроша, краља Дечанског, Првовенчаног, Милутина и св. Владимира. Народ и данас пева Косово и Марицу, Скадар на Бојани и Светиград у Арбанији. Народ пева Л.ику и Крбаву, народ пева Крваву Краину, Црну Гору, Шумадију, и Призрен, и Прилип, и Орид. Он пева. патријаре и патријаршију : и његова песма казује, да су како они на небу, тако и они на земљи један исти народ, те се узајмно спомажу у борби за обстанак. Задужбине наших предака јесу и дан дањи у неослобођеним крајевима јединита средишта и саборишта српскога народа. И дан дањи савијају се около тих споменика прошлости Немањини синови и потомци, па им мртви зидови и живопнсне слике причају живу историју њине сјајне прошлости. Српски народ ојађен, заробљен, изцрпљен петовековним робством гледа у својој средини беле цркве и манастире срезане од мермера и оловом покривене , а у њима своје светитеље , којима се пенријатељи боје да се нриближе, да их не разбуде, а ојађена Србадија им слободно приступа и исказује им своје невоље, муке, патње и страдања, па одлази кући у пуној нади на бољу будућност. Стоје мермерни Дечани и у њима св. краљ; стоји на Косову Грачаница и На-