Sion

141

добротворне Изиде. — Нил, који доноси берићет, и сунце, од кога је зависило периодично разливање Нила, обожавани су под именом највишег божанства Озириса, који је извор свакога добра; а страшну суседну пустињу, што наноси смрт и пустош у лицу злог духа ТиФОна. И ма колико да су жречеви доцније придавали одлучан смисао култовима тих божанства, нема сумње, да су изнајпре они имали тај прости материјални смисао, а у маси народа он је се тако задржао и до познијих времена. Тако је се исто код старих иранских народа клањање двома највишим божанствама Ахура-мазди и Ахра-мајну, или како их обично код нас зову Ормузду и Ариману , развило под упливом супротности међу светлим, плодним Ираном и суседним, дивљим, пуним степа Тураном, по коме тумараху грабљиве номадске хорде. Сама супротност и непријатељство измеђ тих двеју земаља запечатила се у религијозним представама народа, који су у њима живели у идеји вечне борбе међу начелом зла, међ царевином светлости и царевином таме... Првобитне религијозне претставе грчко-талијанских народа опет имају такав чулни характер. Деметрија, Хермион, ПерсеФона и уопће сав круг најстаријих пелашких култова Јеладе, по мњењу К. 0. Милера и Прелера, представљају управо ред хтоничких божанства, или клањање силама материјалне природе. Па и доцније, после Омира, кад је грчка религија почела добијати све одређенији антропоморфички характер, главни предмет обожавања била су опет својства, силе и врлине самога човека, т. ј. опет је природа Физичка и наравствена давала религију. Због тога сва божанства паганског света имају само засебни интерес. Шта више, она су нераздвојно везана са местом и племеном, а понекад, — са појединим слојевима друштва и иородицама, ван којих она немају никаква смисла. Ако је народ остављао своју домовину, или ако су религијозне нредставе прелазиле на друго земљитнте — одмах су губиле сваки живи значај. Најбољи пример представља Рим у време