Sion

>/ 170

но носле нантеизма и материјализма, у који падоше, оне дођоше до скептицизма или правог неверства. Под скептицизмом разумевамо : аросто срдачно иризнање — да питања, која је хтео човек решити, надмашају његов разум. Ако је дакле тежња нашега разума за познавање виших истина ариродна, а средства, којима он влада, нису кадра да допру до њих, то је јасно, да нам је нужно позитивпо учење откривења божијег. Следствено, с православне тачке гледишта, релиђија и наука не само непротивурече једна другој, већ напротив једна другу и потпомажу. У току многих векова радили су над решењем ових питања многи св. оци цркве источпе, и ко загледа у њихове радове, наћи ће опширног одговора на ова иитања. Они доказиваху, да грчко образовање — и ако је никло на земл.ишту незнабопттва — ипак је својом општечовечанском страном било од помоћи хришћанству. Шта више, говорили су да је оно пужпо хришћанима, јер је самостално у области ириродних наука; само га ваља иотчинити хрпшћанству у питањима, која надмашају природну моћ ума људског. Тако су св. оци, још куд и камо ире нашег времена, обележили ту узајамност међу науком и вером, коју и дап дани проповеда православна црква и нротив чега неби могао ништа противно рећи никакав сувремени научењак, кад би ствар само као што треба добро поњао. И тако, из свега овог што довде рекосмо, види се: 1. Да је иравославно-источна релиђија таква релиђија, која неограничава личну слободу човекову. 2. Да она под јединством црквеним разумева љубав, а под аукоритетом не деспотизам и јарам какав, већ јединство у узајамној љубави. 3. Да је та вера сродна духу нашега народа, да је се одиста и сродила с њиме, те је тако била моћна да му очува народност и одржи народњи дух и понос.