Sion

247

словенским крајевима. И од тога времена, т. ј. од носљедње четвртине XI столећа госиодари латинско духовенство у словенским земљама, које су иодчињење власти заиадиих владаоца; а напротив у горној и додној Мизији — У Бугарској и у Србији црква је имала лепшу судбу, јер се ту све више и више умножавало духовеиство словенско, које се ревностно трудило за нреображај народа у духу православио хришћанске вере и источне цркве, и које се нуна три столећа IX, X и XI борило нротив свију мучких и накостних нападаја на српско-бугарску п^ркву. Тако је трајало до краја XI столећа, а свршетком XI столећа Грци нотпуно завладаше прво-јустинијанском (Охридском) архиенископијом и њенол кагедром, а с њом и српском јерархијом. Од тога времена настају за српску цркву нове неприлике и сметње у њеном развићу; јер нови покушаји са стране грчког духовепства у Србији — односно разношења слова божијег — нису били од оне вредности, као што је то пре могло бити; свештеници — Грци нису ни сами онажали како доносе у српска друштва нешто ново, што саставља особити сталеж — касту, која дели свештенство од народа. Да, ова деоба грчког свештенства допринесе то, да народ изгуби опу симнатију нрема њима, као према својим пастирима; јер ова деоба и усамљеност њиховог сталежа ишлаје на супрот сриском обичају, по коме до нримања хришћанства сваки родоначеоник српски беше уједно жрец — свештеник њихове релиђије. На кратко: иривикнути Срби на своје једноплемене свештенике и на лепо међусобно очинско њихово понашање са својом паством, немогаху се више слагати ни са грчким свегатеницима, које су у прво време до иојава сопственог (сриског) свештенства к себи дозивали и као очеве поштовали , слушали и њима у свима релиђиозним одношајима иокоравали се. С тога, од укинућа прве Јусгинианове аркиепископије, настаје нова борба и®то пзмеђу иређашњих српских браниоца — грчког духовенства и српске цркве и њених представитеља. Ову борбу видићемо