Sion

279

гнушањем и само име „Хришћанин". У Јевроии ускршава ново незнабоштво, које се од кдасичног незнабоштва раздикује својим безобзирним одрицањем не само религиозних представа, него и разумиости самнх извора религиозннх идеја. У том ведиком раздиву редигијозног одридања , чета избраних високо држи барјак вјере, као једино средство спасења од новог потоиа, као најгдавнији усдов обстанка и напредка друштва. Па како је и међу њима маден број онпх, који су на свом барјаку написади уз рија „вјера" и нридавник „хрпшћанска,! Тако је код народа-првака, којих се спекудативним и научним трудима других ситнијих народа хране. Међу ове носљедње броји се п наш. Додазећи у многоврстни додир са занадпом философском , редигнјозно-фидософском и научном мишљу, ум србски ннје се могао сачувати и од заразе сувременог нам скептицизма редигијозног. Зараза та сакрива се код нас још под покровом обће равнодушности и према вјери и цркви, да, ночиње шта више у најновије доба мадо по мадо избијати на новршину јавности кроз књижевност, и може, усљед непрестаног дотицаја са кризом умствепог живота на западу, букнути у ведики пдамен свеобћег одрицања, који ће цркву сидно оштетити, ако се она за времена не побрине, да око својих светиња подигне наснп праве духовне просвјете, а на бедеме својих истина посгави одушевљене бранитеље у опасности надазећих се редигијозно-историјских стечевина човјештва. Како је ведика равнодушност не само према хришћанској цркви и вјери , него и у обће према сваком редигијозном вјеровању код образованог разреда нашега народа, показују сви појави нашег најновијег живота. Шкода, књижевност, породични и јавни живот нагрижени су већ невјерством, да, ја бих се, позивајући се на моје необширно искуство, усудио изрећи, да иротив те епидемије најновијег времена нп мантија нн митра пису поуздано обранбено средство. То нам доказује и наш црквени живот посљедњих година. Иди како ће се пначе схватити мртвидо, које продази кроз сав наш црквени живот, ако оно није посљедица ускодебане у свима вјере ?!! У такву стању прва брига цркве наше треба да постоји у том, да се освјести, да се сјети оиет истакнуте јој њеним Основатељем узвишене мете, да оиет заиали светиљку хриш&анске религијозноморалне иросвјете у огромним ади за сад мрачнима својим просторпјама. Црква треба опет да почне нредњачити народу, узвишаватн се над њим н руководнти га, а не турати пред собом, да се прибдижи к истини. Но тко жеди да задахне друге својим животом, тај мора прпје свега иматп у себи пзобиље живота. И црква, ако