Sion

354

источној цркви. У ползу противуподожног мнења првом служи и овај #акт. Кад је св. Савва , бивши још на Атону> дочуо за намеру браће своје да они желе добити краљевску крупу од пане, он одмах похита брже-боље у Србију и, дошав , одврати их од те намере, и завађену браћу измири, обећавши им да ће изходатајствовати код цариградског патријара архијепискоиа, који ће венчатп српског владара краљевском круном. — Па зар и после оваког поступка св. Савве ми можемо веровати у тако мнење неких историка, да јесв. Савва, будући већ архијеписковом, учествовао у жељи и намери брата свога и у пошиљању депутације к римском папи. Па ипак, при свима овим Фактама, која служе у одбрану св. Савве * несмемо позитивно одрицати да он за ту депутацију није знао. Ондашње политичке околности, може бити, да су принудиле св. Савву да ову ствар, и ако је за њу знао — игнорира, но то није било с намером, да призна пану , као главу српске цркве , већ из политичко-државних назора. Најзад у оправдање св. Савве може се навести и ово питање: Зар би цариградски патријар, који је и поставио св. Савву за архијепископа у Србији, то прећутао, да је св. Савва заиста учествовао у пошиљању депутације к папи? Зар неби он одма изразио Савви незадовољство за такав његов поступак, па још, шта више, и осудио га за издају источно православне цркве ? А ми у смислу томе нигди и ни у каквим актама, ни грчким, ни латинским, ништа таково ненаходимо дакле неможемо ни веровати, да је св. Савва у томе учествовао Св. Савва је још за живота свога наименовао себи прејемника Арсенија и посветио га за архијепископа 1233 г. у Србији. За овим је српски спнод, у договору са краљем српским, бирао себи архијепископа из средине своје. Ми о изборима, посвећавању, па и управљању и раду по наособ нећемо говорити, пошто то и није задатак наше теме, већ само ћемо их по реду хиротонисања споменути и одма прећи на њихове