Sion

418

наједанпут искрену на нут њеном развићу и самосталном животу сасвим еешто друго, још миого веће непријатељско начело: — ми овде разумевамо Исламизам са дивљим ентузијазмом његових сљедбеника и варварско обхођење Мухамедових обожатеља са њиховим побеђенима. Посде пада срп. царства под зависност Турску, развиће срп. цркве зависидо је од уплива и одношаја Турака наспргм Срба и њихове државе и цркве. И без сувремених историјских сведоџаба можемо сами себи представити како су се Турци односили наспрам срп. цркве и њених вериих и истиних чеда у време њихове владе у Србији. — Позната оншта насиља, која су чинили Турци свима народима, који су били под њиховом влашћу, дају нам довољно јамства да и срп. црква и народ српски нису били у томе срећнији од других народа , ако не беху још у многоме несрећније судбе, јер гвоздено иго поклоника л'жепророка давило је понајвише хришћанске душе верних Срба. Неки историци, као: граФ Бранковић, г. Рајић и автор „Цареставника" цртају тадашње стање најцрњим бојама; они посматрају једнострано и цргају само насиља Турска 1 ) а промашају сами повод тог жестоког насиља и угњетавања Срба од стране Турака. Те с тога они сеобу Срба под патријаром пећским Арсенијем III приписују жестоком и нечовечном опхођењу Турака са Србима и тешком њиховом јарму, којег Срби немогаху више сносити „патријаре и народ изволели бо паче, вели г. Рајић , Хришћанскому господару работати, нежели безбожному игу Турецкому иодклонити вију."^) Господин ШаФарик с друге тачке гледишта посматра ово дело, па с тога другчије и црта одношаје Турака наспрам Срба тога времена. Ево како он о томе говори: „Турски цареви, задовољни, што је се прећашња хришћанска влада уништила, што је нестало горде аристокрације и што су се сви ујединили и Турској власти покорни, — непосјагаваху на унутарњи Ј ) Ист. Срба-Бранковпћа, књ. 5, ст. 1375 Рајића част IV ст. 101. 2 ) Рајић ч. II, стр. 258.