Sion

508

нарочито од стране Аустрије, која се свнма сидама стара привући на своју сграну хришћане пећског патријархата и охридске архијепископије, те да би таким начином завладали већим делом турске царевине — неби згорег било да Порта употреби још раније све могуће мере, те да отклони иретеће опасности, а имено да уништи Пећску патријаршију и охридску архијепископију и да нотпуно потчини њихове Епархије цариградском патријару, чија ће дужност бити да пошље у све српске пределе грчке Митрополите и јепископе , који ћу, но својој искреној (боље рећи Фанариотској и језујитској) иреданости Султанима , својим бодрим (боље рећи лукавим) оком пазити на свако бунење султанске раје и стајати на нут сваком хрђавом упливу са стране, једном речју — који ћу подржавати рауу у безусловној нокорности турском правитељству. 1 ) — Но при свој искрености Ипсиланта и његових иристалица и њиховог пријатељства Турцима, ипак Порта, у почетку не хтеде поверити таком савету њиховом, и, подозревши на Ипсиланта, да он има злу намеру противу турскога правигељства, обеси свога незваног саветника, као оруђе хрђавих завера; али носле свега тога , кад су пријемници (по звању) Ипсилантови на ново таке исте савете Порти давали, на име: Суцов, Мурузов и Ипсилант II, она се сагласи на ту меру, коју предлагаху грчки иатриоти, тим пре, кад је грчки патријар обећао да ће држави турској заједно са својим годишњим данком плаћати и данак за оне цркве, којима се укине независност и потчине његовом престолу. С тога, а усљед такве патријарове обвезе и савета великих драгомана, султан изда око 1767 г. Ферман, којим заповеђаше свима православним турским иодданицима , да у будуће признају својом духовном главом васионског патри') Овде не можемо а да не ириметимо , да заиста нико и не може бити тако одан и веран Турцнма, као Грци. — Та и данас имамо пуно на то доказа; јер они и данас исту таку дужност врше у данашњој Восни , Херцеговини, Старој Србији, Бугарској, и њихове данашње владике су турскн шпиуни и издајице Словена.