Sion

556

пискоие и митрополите и да су они затим поднели просбу царигр. патријару да се сри. патријаршија уништи , а не као што Грци у оправдање своје находе, да су сами срп. митрополити тражили и молили царигр. патријара да их он под заштиту прими и да српско-патријаршеску катедру уништи. Јасно се даје видети и појмити хитрост патријара Самуила, К0 ЈУ Ј е употребио при уништењу срп. патријаршије. Изгнав митронолите Србе из срп. епархија , он иостави на њихово место Грке с преиоруком, да они одма поднесу молбу да се срп. патријаршија уништа и срп. црква потчини царигр. васионском патријару. — Патријар Самуил таким начином, а и помоћу својег клеветања на Србе код турског правитељства и нанесе тепши и посљедни удар срп. патријаршији, а ради онравлања свога противу каноничког поступка, он позиваше се ма молбу, тобож, срп. митрополита, који су токорсе желили и тражили да се патријаршија српска уништи и царигр. присаједини. После овог хитрог присвојења срп. иатријаршије царигр. патријаром Самуилом, у Србију на Пећску патријаршију буде послан амасинскијепископ Гаврил с титулом јенискона Пећског, а не с титулом патријара. Уиротоколима велике цариград. цркве о томе стоји записано овако: од данашпег дана име Ииекске аршјеиискоаије мора се укинути и с царскШ дашчица сбрисати и никад никомв више да се не даје (засебно) та аатријаршија, ни на какву и ни на ичију молбу. Патријар Самуил није се задовољио само с уништењем српско-пећске-патријаргаеске катедре, већ, шта више, уништио је пационалну јерархију у Србији и ионамештао све своје јенископе Грке на јепископске катедре. Варош Пећ некадашњи центрум црквене и државне власти од тога времена изгубила је свој велики значај. Изтерани јеиискоииСрби из својих епархија побегли су у Црну-гору, која у то време беше једини срп. предео где Турска нога не допираше и независношћу се својом поносаше. — На ту не-