Sion

641

кову језуитску ревност код Турака много већи значај у делима политичким и црквенским, а још много веће иоверење задобише Грци , кад су Турци увидили , да и они (Грци) жешће грабе , отимају и наиадају па парод српски, него и сами Турци, и кад су се уверили, да Грци, тако рећи, сисају посљедњу кап срп. крви. При овакој ситуацији, кака је у Србији иостојала на крају ХУШ столећа и у почетку XIX, није никакво чудо, што и црквенска управа, — находећи се , као што више пута рекосмо, у рукама охолих и себичних Фанариота — Грка, није могла бити боља од грађанске управе, која се онет нахођаше у рукама бесних Турака. И једни и други отликоваху се својом грамзивошћу и крвожедним и себичпим поступцима у народу српском. — Зло и грдна неправда и од једне и друге стране целог времена, а нарочито пред устанак Срба дошла беше до свог вр'хунца и народ српски, који беше, тако рећи , осуђен на систематично мучеље и „истјазање," принуди подићи се са оруасаном руком против својих бездушних угаетача. У то исто време, када се Срби оружаше да устану противу безбожних Турака , јепископи-Грци, не само да их несу у томе иотномагали, већ сваком даном приликом гледали су до знање да их у предузећу смету и застраше. Они одвраћаху Србе од добре њихове намере, иа још, шта више, доносили су турцима о томе и издавали Србе — односно њихове духовне синове. И тако какву накост Турци несу могли сами учинити Србима и чега се несу могли дочепати , што је српско било , то су они постизавали посредством својих верних шпијупа — јеиискоиа — Грка. Они беху Турцима десна рука у свима њиховим безбожним и тирјанским делима. У овоме се одликоваше од многих других митрополит београдски Леонтије. Он беше један између највећих издајника српских. Гади тога он је путовао по својој јепархији под видом да скупља своју мирију, а међу тим иску41