Školski glasnik

Стр. 18.

ППСОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 2.

ност. Овај вачин рада практшсује се и код учитељства другпх народа и одржава се у пуној снази, а сматра се за најправилнији израз учптељског мигаљења у дотичним питањтама. Држимо, да би таким радом многа добра мпсао била и стварно изведена, те послужила на корисг школе и учитељства. Само ће се тако моћи корпстити добрим идејама и гаири кругови, а ако се те добре пдеје и поједине одлуке напредног правца, буду и од сад остављале на чување у зборскпм или епархијским ар хивама, бкће их све мање, јер и њпхови носиоци нећ.е се зат ревати за размигаљање о бољпм и напредипјим новинама, кад виде да се све то источњачком равнодугпногаћу оставља у страну. Време је да се у томе пође сувременпјпм путем, јер само тако ће се моћи гаколи и настави створпти темељнији услов за наиредак. -рОдношај Педагогнје преи Пшолоијв.*) Превео Мл. Ђурошевић, учптељ у Обровцу. Ко год се бави са проучавањем науке о васпптању, која се зове Педагогија, тај се на сваком кораку мора враћати Хербарту, којн је творац те науке. Тако је то и онда, кад хоћемо да установимо одиогаај између Педагогије и Психологије. Ону истпну која се даје руком ухватитп, да онај који хоће да се бави са васпитањем деце, — и да себе назове васпитачем, — мора познавати дугау детињу, наклоност и природне способности, мора познаватн законе, по којима се развија дугаа детиња, ту је пстпну знао свакп васпитач, јсга од најста ријих времена. Алп установити научни однохпај Педагогије према Психологијп, то је са свим други посао. До Хербарта, — Педагогпја се није освртала на Психологију. Пзезпн је ослонац била етика или боље ' рећи: она се ослањала на моралну страну — теолонисих знања.

*) Ову је расправу напгтсао Ог. \Ув82е1у ОЛбп, она је прочитана и нримљена у ма1). Педагошком збору у Будимпешти, а штампана у мађ. педагошком часопису „Рае(За^о^а" у 8. и 9. свеси,и од 1907. год.

Хербарт је чинпо покугааје, да је }'чпни самосталном, и од њега у опгате потпче, обележај одногааја Педагогије према Пспхологији. Онј ерекао: „Да Педагогија као наука завпсп од практичне филозофије и од Психологије. Једна показује циљ, а друга путе п опасности". Ова изјава уједно карактерише цео систем. По томе је Педагогпја потпуно самостална наука, али пма два стуба ослонца ; једна је етика, а друго је филозофија. Од најстаријих времена, морал стојп V тесној вези са Педагогпјом, али да и Псих ;логпја буде чврстом копчом везана за Педагогију, то се појављује тек у добу Хербартовог рада на педагогако васпитачко просветном пољу. А Хербарт је опет ову идеју прпмио од Песталоција, који је вигае пута паглаптавао, да је од преке потребе наћи начина, који ће човека „са законом физичког механизма"—довести до апстрактнпх појмова. Али ни Песталоције није тражпо психологаку основу у Егорпст Педагогпје, он је само тражпо прпродан ход. Његове су мпслп дубоко укорењене у Русовљевом Емилу. Ову је књигу ов прочитао много пута, и то је ваљда једино педагогако дело, које је чптао ее један пут, него и вптпе пута. Али је са свим природно, да су се Русовљеве мисли, са свим претоппле у његовој племенпгој дугаи, која је бпла пуна моралног идеализма, да су се једва позиати могле. И под Русовл^евим утпцајем, почела је Педагогија да се ослања на Психологију, којмм су путем ходплп и наставплп рад у започетом правцу, његови ученици. Филантрописте су изрекли: да је од преке потребе, бавити се пауком о дугап човечијој. А Базедовљево дело „Е1егаеп^аптетке" пуно је пспхологаког учења. Није то случајан рад, да су филантрописте покренули Психслогију детета, који је рац настављен у добу нагаих дана. Да је ова цветајућа наука запела, у томе има узрока колико Хербарт, толико