Školski glasnik

Бр. 2.

Стр. 19.

има удела и развитак Педагогије, којој је дат карактер Научее Педагогпје. Хербарг је тако строго заокружио паучни круг, у који ни мало тшје могао да продре дилетантски карактер науке дечпје. Од Хербарта, до најновпјег времена, утвјфено је било то начело: да је Педагогијп основ Психологија. Било је и такових педагога, који су још даље ишлн, те су Пспхологпју сматралп, за примен>ену Педагогпју. И, тек III го се Педагогпја отргла пз ропства етике, већ јој иретн опасност. да ће бпти пртчитвева Пспхологнји. А да ова опасност постоји, то сведоче од времена на време подпзанп гласови пз научног света, који се ограђују прогпв оваке тврдње. Врло је лепо примљена та идеја, да Педагогпја и није нпшта друго до садржај психолошкпх закона, којих се свакп васпитач мора држати у своме васпитачком раду, као што п. пр. земљорадник мора узети у обзир хемијска начела, и гзводити их у пракои. 0 овоме Еаглез Ва1п ово вели: „В^спитаље је по суштипп својој образован.е душевног света, у коме раду не може се човек нп на шта друго ослањатп, до на Психологиј у, која треба да му буде путевођа. Кад једном Пспхологија даде човеку потпуно јасна знања пз душевног света, опда педагог може слободио п спгурно пћи напред, и не треба му нпшта впше радити, но држати се само опог зпања, које му је пружила Психологија, а жељени резултат доћи ће просгпм механизмом. Према овоме: вас питање н учење, не би било ништа дру го, до на Пспхологијп основани Механизам." Алп је већ и сам Хербарт учгшпо примедбу, да је ово само једна искреиа жеља за оваком Педагогијом, као п Психологпјом, па којој треба да се положи оспов. Од овога доба је прошло много времена и Психологија је у развитку своме у мвогоме напредовала и постала савршенпја; али поред свега овога на-

предовања, које је резултате баш у последњем добу показала Психологија — на чију би основу ваљало поставпти и утврдитп педагогакп механизам, — остало је то и иа даље — једна искрена жеља и ништа вппте! Чују се гласовп из научног света, који се у последњем добу одао свнм маром проучавању Психологпје, да је ова наука потпуно усавршена, на коју би се могла поставити васпитачка начела, као тпто је то случај код рачуна, на којем се осипвају технпчка знања. Али се ово пре може узети као пометња, према фак тичвој истини, протпв оних идеала, којима се заносе некп научници. Један психолог на пспхолошком конгресу у Гисену — тако је оцртао слпку будућности, да онај педагог, који се огреиш у своме васпитачком раду — о психологаке законе „да чини такав преступ, за којп се може повући на одговор псто тако, као н. пр кад једап техничар, код подизања каквог велпког здања, пропусти учинитп какве важне прописе, којима би се спречила евентуална несрећа. Али на овако одважне снове, долазе одма и разлозп, који говоре против оваке тврдње — као гато је то изречено, на психолошком конгресу у Верлпну — да је ово претернвање. Па кад би се Психологија и подпгла до потпуног степена свога усавршења, као наука, да нам у свпма поједивостима буде позват потнунп рад душевног механпзма, Педагогија као наука, ово не може просто примењиватп! Прилпком учења и васпитачког рада, морају се п друге околности узети у обзпр, а као што видпмо: — овде је најглавнпја та околносг, да се узме у обзпр садржај културе и каквоћа те садржине, као и њен исгоријски развитак. Да се Педагогија просто овако пресадн у Психологпју, изнећемо мигалења, два чувена научника, који су заузели према овој жељи своја противна становигата. Једно је светског гласа признатп психолог, професор бостонског свеучплигата Минсгерберг; а друго је, свет- *