Školski glasnik

Стр. 308.

Бр. 20.

холошких испитивања, даје се груписатиу ова два задатка: 1., Установљење тииичиих разлика дугаевоих споеобности и н.иховог очитовања; и 2 , Изнашање слике душевног развитка код различитих тапова. Првим задатком се бави теорија способности (моћи, дарови, талената). Та је од велике важности зато, што васнитач мора да познаје сиособности дечије, и о њима тачно да суди. 0 способностима до дааас ви смо бчш имали сазнања, које би се оснивало на позитивним податцима, оно је пре само тек онако пресуда била, која се искуством добивала. Опити нам дају не сама позитивне податке, него нам пружају објашњења и у таковим стварима, у погледу којих искуства нам објашњења не дају. У ствари тачаијег појимања способности ВаепоаШ ова књига под насловом : „ Тиеопе с1"Г Ведаћипд" било је Фундаментално дело. Од тада су после опитима осведочавали и допуњавали драгоцени материјал што је у њој нагомилан. Оснавање науке о сиособностима једно је од најважнијих педагошких кнте реса. У будуће педагог неће бити без те науке. Други задатак ће бити, да се покажу различити тинови душевног развијања. Посматрање развијања објасниће нам, у колико се даду развијати способности и у колико се могу изједначити внди^идуалне разлике. 0 индивидуализирању у настави само онда можемо говорити, кадје установљено какве квантитативне и квалитативне разлике показују способности. Досадања испитивања погазују, да се способности нормалног детета могу развијати. Начин за развијање јевеџбање. Каквоћа и количина веџбања разликује се према каквоћи и количини снособности. Али, не може се казати. да је неко дете неспособно, ако има минималан стенен способпости. Које нема ни те минималне количине, то је абнормално те се с таковим засебно мора поступати. Међутим школа нијј у стлњу да тако обавља рад око увеџбавања, како би се способности поједине деце до потребног сгеиена развиле. То је немог^ће. Прво

зато, што школд врло мало времена може да посвети за увеџбавање, те она нре даје само упутства, која су за тај посао нотребна. Али и кад би било времена за то, она мора да држи пред вчима напредак целе заједнице, н тако у своме послу не може застати, зато, да би увеџбала једног ученика. Међутим наставник, као васпитач и управљач умног рада, позван је, да те индивидуалне разлике стручњачким оком узме на знање, да пршоручује појединима за вршење иотребне веџбе и објашњења р*ди развијања својих властитах способности. Али да се индивидуалност на такав начин у обзир узме, дасењоме заједнички рчд отештава, за школу се не може желети. То се већ само код куће, у домаћем васпигању може и треба да учини. Но ово се у школи, која се по својој природи оснива на заједничким особинама и заједничким друштвеним захтевима, индивидулност и не може да узме у обзир, опет зато без познавања индивидуалности ваљаног васпитања и настављања не може бити. За научно проучавање индивидуалности дечије, данас још немамо доста података. Али и кад би било и онда ће још увек потребна бити онда практична наука, у којој Је најбољи путовођа љубав према детету. Тај интуитивни начин сазнавања замењује и може да замене научно сазнавање, као што научно сазнавање може да попуни и испомогне овај начин. Веззогг*) хоће тај интуитивни начин сазнавања да начини правом уметношћу. Оно удубљавање, спуштање, проницавање (ЕшШћћгп^) у страну индивидуу, што код практичног упознавања људи, у уметности, у уметеичком стварању и код естетичког појимања тако важну улогу игра, желида је дубље, Финије, савршеније и да се методички развија и примењује. Та би уметност била психогностика. Међутим за ту уметност је по том мишљењу потребно оно, што васпитачким позивом зовемо, Финија диспозиција жив*) М. Веззгог , 8ее1еп1шп81 и Р8усћо §'п0818, Агс 1 пу, Е . зуз!. РћПозорћте. III. страна '• 374.