Školski glasnik

Бр. 18.

ШК0Ј1СКИ ГЛАОМИК

Стр. 305.

школе, сн ће имати бар у главном евој васпитни утицај за практичае живот, иако И то још није осведочено уверење свију оних, чији глас одлучује у питањима наставе и васнитања, али у нашу наставу, ручни рад никако неће моћи ући с васиигним претензијама, јер ће тај главни момент његов бити потиевут у страну, оаом најпречом нотребом да се њиме помогне настави у мађарском језику. Но кад већ ово мора тако бити, онда је требало рачунати е нриликама у којима се крећемо, те настави, правој, стварпој настав ! дати одушке на другим предметима, који морају према новим ириликама попустити од свог досадашњег права. Томе би се донекле помогло и тиме, да се очигледна настава није излучила из групе матерњег језика, јер то је у ствари потребно берлинској деци, али у нас где је број сеоских школа управо одлучујући, ова новина нема сврхе. По нашем мишљењу нема с тога сврхе, што је очигл. настави циљ, „да буде стварна наетава у овему ономе што је домаће, да би том стварношћу постигла заобљен круг мисли и искуства и тиме упапредила изразитост у говору Из тога излази да она мора бити уједињена са наставом у говору, У овоме лежи садржина и Керових речи: „да очигледна настава није дисциплина, него принцип". А. што су се инак неки школски људи на западу решили, да оделе засебно очигледну наставу, томе је повод резултат испитивања „Педаг. Удружењн" у Берлину још од 1870. год,, којом приликом је то удружење стекло уверење, да берлинској деци не достаје очигледности, „јер берлинека деца долазе у школу саразмерно сиромашна у нреставама, те мора да се или само речима оперира, или да се жива очигледност замене мртвим сликама или напослетку да се врате посматрању нрироде^. Кад све ово знамо, онда држимо да је исправно оно становиште, да очигледна настава мора бити саставни део наставе ујезику, јер овде постоје две могућности ши је очигледна иастава изв >р из којег се узима градиво за читање и пиеање, или настава у језику иде својим одређеним путом а очигледна настава јој номаже, тако, да све што се прочига и напише, у очигледној наетави

се стварно обради. Нрема томе би била излазна тачка да „буквар и читанка дају градиво и његов обим ; ово се на часу очигледне наставе нојима а на часу читања и писања језички преради." На овом основу рађено је и до еад код нас, а ово становиште заузима и критика берлинског наставног плана (Е. Еп§ - е1). Да је та критика од сувремепе педигошке вредности сведочи т >, што је нисац добио награду из Диетервегове задужбине.

0 дисциплини у школи. Појам дисциплине треба схватити у најширем смислу. Под тим нојмом не треба разумети само школски запт. Шта више, он је синоним појму васпитања. Патање дисцишшне схваћа се као примена врло генералног питања морала. Последње године расправљало се на којим иринципима базира морална настава у јавној школи и како ју треба давати. Једном стављеним принцинима треба, сасвим природно, дати оримене у васпитању. Морални нрогрес људски бива лаганим развијањем, и то развијање ночиње са животом. Дете, које ее роди, није каква ствар: већ је оно личност к<>ја има својих права. Оно не постоји само ради оца и матере своје, већ оно поетоји, пре свега. ради себе. Колико ее случајева десило да је слепа родитељска љубав убила булућност детета. Љубав родитељска мора бити разумна; она треба да рсспектује у детету права његова. Права дечја идентична су са правима људскима. Ми не смемо дете убити, ни ранити га, нити злостављати. Али треба да се бринемо за њега, да га однегујемо. Ми треба да смо му добар пример. Треба га привикавати од рођења таковим навикама које ће га утврдити у моралном и духовном поретку. Кад дете н^је ствар родитеља. тим мање може бити ученик ствар учитељева. Уче пик у гаколи није ради учитеља већ ради самог себе. Школа није ради учитеља већ ради ученпка. Она не припада наставнику већ ученику. Ученик има права. Он јеморална личност. Наставник треба да му пружи образовање сходно природи његовој.