Školski glasnik

Стр. 219.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Бр. 13.

чијој створио чврст круг моралних представа. Он је исто онако мислио, као и Сократ: „да нико није толико луд, да оно чини, чиме би себи или другоме нашкодити могао". По хоме не би било баш велико чудо, кад би се Хербартови следбеници, као такове оптимксте задовољили са наставом деце у моралу једино знањем једне моралке... По нашем мигољељу не би ни то довољно било, кад би научена морална начела прешла чак и у саму крв дечију, („Гп Пехбсћ ипс! ВНи ићег^ећеп,") јер кад у њима нема моралног нагона и савести ни сва моралка да им се у крв иретвори, не може их спасти од рђавих дела. Важност паставе у моралу, изпашање повесничких узора (Христос и други), затим хуманиста, и настава о самом човеку заиста се не може оспорити, пошто се уз моралне, религијеке, историјске и естетске представе свагда надовезују и јаке емоционе чињенице, које су после у стању да загревају душу и распаљују вољу. Наставаи предмети помоћу којих се развија воља дају се поделити на три груне, и према томе разликујемо: 1.) Естетско, 2.) М о р а л н о, и васнитање. 3.) Религијско I * 1. Е с т е т с к о в а с п и т а њ е у с л у жби образовања воље. Да је еететско васпитање ,од велике важности увидели су то већ и стари народи. Код Грка је уз гпмнастичко васиптање иостојало већ васпитање у духу муза што ће рећи у духу лепих вештина. Истина је међутим, да се мишљења о васиитној вредности естетског васпитања већ ни у том добу иису ноклапала. Аристотело .је уметностима приписивао велику вреднсст, ношто оне по његовом мишљењу пречишћују страети — иако више психолошки него ли естетски развијају и оплемењују човечију душу. Према Аристотелу је Платон, који верује једног Бога, а не верује у богове који се хране амвроеијом и напајају нектаром, хтео да искључи иесништво и уметиости — ношто оне потичу омладину на сензуалност — из круга средстава за васпитање

као што је песнике и искључио из државе. Не да се опровргнути, да се са песништвом и уметностима не догађају злоунотребе, али зато баш само песнаштво бедити, или га чак и одбацити није слободно, а и не може се. У новије доба Наторп и Бергеман сумњају да се помоћу умегности може развијати воља, говорећи, да на вољу највише утпчу они предмети којима се образује и сам разум. По њима је нпр. математика она наука, која навикава на логичност и која не да да нам се мисли тамо амо врзу као вилин коњиц. Само разуман и логичан човек је у стању да буде господарем евојих унутарњих (душевних) и спољашњих акција. — Наториово становиште не усвајамо с тога, што њиме нориче васпитну вредност осећаја. Радије ћемо < е сложити с Хербартовим назорима. Хербартовска педагогија је утврдила да ее циљ васпитања састоји у проширивању обима дружевности, опхођења. (Пт^ап§-), а циљ учењу је пак установила да је проширивање обима искуства (Ег^аћгип^). Појам васпитног настављања (ЕгПећепс1ег ХЈп 1;егггсћ4) даје проширивање тих двају обима. Ми баш не правимо такове разлике, али настави у уметностима велику вредвост приписујемо. — Чиме да проширујемо обим дечијег опхођења? — По Хербарту су историја и литература они предмети, који надопуњују знање, што јава није у стању да да. Као што Хербарт разлаже важност емоција, исто тако Петар Балог*, говорећи о утицају појезије на оплемењивање морала, овако вели: „Садржина извесних песама и, иоједине историјске чињенице износе пред децу пример правог моралног живота. Уски круг опхођења нашег и његову једностраност надопуњују они истинити и измишљени догађаји, које нам пружа историја и литература. — У тим догађајима истина дете не учествује активно, али у машти нред њим стојисав догађај, те се ириљубљује симпатијом својом уз неку партију, која се бори па с њом заједно осећа, заједно вланира, заједно се буни или побеђује. И то замишљено садруговање имавеома велику * Ма§уаг Ра е <1 а јго ј ? ј а, 1897. отр., 204.