Školski glasnik

Стр. 323.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 18.

по себи добар је кад га опћенпто изречемо. Он добро прпетаје уз какву психологнју. Али у дидактици морамо на чисто бити шта значе те речи „конкретно" и „апстракгно". Што је нама одраслим конкретно то детету може бити врло апстрактно. И онда, када почиње доба апетрактног мипктвења, а када дете оставља свој конкретинизам. Експ. педагогија даје нам много научиих података, који тврде да дете није у стању апстрактно мислити пре 11. или 12. год. а ми данас јапшмо па принципу „од конкретног — апстрактном" још у првим разредима осн. школе. Тако је исто са осталим познатим принципима. Вели се: полази од познатог — непознатом, од ближег — даљем и т. д. То је све лепо за какав психол. уџбеник, али шта значе ти принципи у дидактици. Оно што је нама одраслима блнзу п познато, може детету бити иосве далеко н непознато. Једном речју: оно што треба данашњој дидактици нису толико оишти принципи колико детаљнн садржај тих начела с обзиром на психофизнчку природу ђака. 0 томе г. Терзин нема нн ижице. Не могу му најпосле ни замерити, .јер то захтева' велпке штудије, времена и научпнх средстава. Али ја му замерам што се нпје држао овпх принцина у осталим одељцима свог дела. И то ме опет нука да истакнем пишчеву наивност. И у овом одељку пма много сувшиних цитата п застарелости. Примера ради наводим темпараменте у деце. Та подела прво је једнострана (ослања се само на осећај п вољу, а дидактика се опет бави умом дечјим) а друго, модерна педагогија научпије испитује дечје „карактере". Изгледа да пнсцу ппсу позната нова испитивања проф. Мојмана, Гилберта, Бинеа и Симона, Бурта, Спермена, Хјуа и Годарда. Криво је речепо да је Шарко установпо „трн тппа личне особине" (боље је речено: тип представљања, имагинације или памћења). Навађају се Бинеовп типовн схваћања. Добро би било да је навео неколпко прнмера за то, а поготово кад је то све лепо превео г. Ж. Благојевић (види „Индивидуалност" у „Шк. Гласнику", 1909.) 10. „Начин школске наставе" обухваћа највећи део књиге (36—85). Овде писац посве напушта модерну логику (и генетпку п експерименталну) и посве се предао традпционалној формалној логнци са свим слабим стра-

нама њезине примепе на школски рад. Ту се на прилику нн мало не разликује научна логика од педагошке. Ако споменем акцептовање формалних степена и „оригинални" преглед Терзинових формалних стенена (г. Кнежевић је на крнвом путу ако мисли да је г. Терзин сам изумео оно своје тројство, о коме такође не даје никаквог пснхолошког илп логичког образложења) онда ћемо пред собом имати потпуног Хербартовца. И овде пма пуно сувишних цптата п ствари пореданпх без генетичко-психолошке и логичке везе. Говори се н о некојим старим керефекама (мнемотехници, „духу" наставе), а о економији учења нема ни помена, као ни о разлици у стицању навике у деце п одраслих и т. д. Некоје ствари (о облику иастављања и дидактичким питањима) нешто су боље, али писцу као да нису позната новпја истражпвања у томе погледу. И „наставна средства" могу се трпети, и ако се слабо вермају најновији резултатн из школске хигијене. 11. „Школска стега" нпшта није ново. Ту се ирепоручују многи универзални рецепти, који већ бдавна падоше пред форумом научне индивидуалне пггудпје и модерне слободне школе. И овде је све у духу Хербартовом, без обзира на „психолошка правила", која је наш аутор ставио у своме ирвом „делу". 0 завршном одељку, о „Учитељу" нећу ништа да кажем. То иити је дидактика, нити етика нити пснхологија нити социјологија. Аутор је ово написао због тога што н друге књиге овако раде. Немогу се даље упуштати у приказ и оцену. И ово је сувише за овако дело. Учинио сам овако, да потстрекнем нашу мртву критику. Без критике нема ни напретка. Она је неопходна по књижевно здравље. Можда се нп оволико ие би задржао да књига нпје иаписана и „за учптеље". Ја опет понављам даје ова књига ипак добра за сомбореку иреиарандију, и уверен сам да ће г. Терзин ово неколпко речи примпти не као навалу на његову личност, већ на његово дело, које је, како се видн и по стплу н по распореду, рађено с ногу и без великог илана. Сада има више времепа, па нек на тенане обради друго издање своје дидактике, науке, која је, заиста, тешка. Ја му препоручујем да се неизоставно упозна са Месмеровим критичким спнсима о формалним степенима и хербартијапској пе-