Školski glasnik

Бр. 6.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 101.

5. Примена, т. ј. нове индивидуалне чињенице (примери) просуђују се помоћу го 4 ,е стеченог Јопштавања. То је суштина тих формалпих степена. Можда ће Т. рећи да сам и ја Хербартовац јер ево увађам „нова" имеиа и „нову"' таксацију формалним стеиенима. Ту морску логику могу учиннти само „часни" људи и оии који су се окушали у 16. годишњој пракси. Моја амбиција не лежи у томе, јер таких морских „класификација" могао бн још изнети. Прнмера ради те иетостепепе наставе могли бп кондензовати у ова три: I. Аперцепција (чулно посматрање; конкретна илустрација): 1. Ирепарација — аналива. 2. Ирезентација — синтеза. II. Апстракција : 3. Компарација и уједињавање; или индукцијз, асоција (сократичка) 4. Формулисање нојмова — д-дукција, долазећи опст до иартикуларности. III. Од сазнавања ка деловању - апликација, примена, метода или Функција. Шта више тај свети Хербартавски пентлкон мгже се свести на цигле две групе : I. Презентација: 1. Нрепарација. 2. Презентација. II. Елаборација: 3. Асоцијација и компарација. 4. Генералисање или апстракција. 5. Ирактичка апликација. Све ове класифпкације иемају нпкакве научне педагошке вредностп. Тпх пет степена п ако могу бнтн згодни у планирању индуктнвног предавања не вреде ако се између 4. п 5. степена не дода пови степен — в е р нфикациј а, у коме се ошпта коиклузпја потврђује илп обара са апеловањем па сушта факта. И онда први степен тиче се више опћегначела „аперцепције", него лп индуктпв ног настављања у партикуларном. Четврти степеп, и ако важан, кратак је п обично сам по себи долази са трећим, само ако се он успешно пзвео; петн је степен дедуктиван. По несрећп већп део т, зв. пндуктпвног настављања протеже се на 1. и 2. степен: на 2. степену гомилају се врло неспретно одабране чињенице, а тек у 3. степену даје се маха ђачкој активности, н резултат тога остаје не оверовл>ен. Овака настава мора да ствара и рђаве и добре навике, па ако ђак и дође до правог знања о општој пстпни, то не долазп из 3. степена, већ у току кад оп почпње да то знање примењује. Та боље је н оно настављање, где се одмах изриче каква чиње-

ннца или закоп са неколико добро одабраних илустрација, него ли оваке надри индукције формалних степена. Читава теорија формалних стеиена не само да је непрактпчка, већ и теоретички дефективна. "У мом раду „Однос психологије напрамапедагогнјн" (сарајевска „Срп. Школа", 1908.) то је истакнуто. Па и сама прослављена „аперцепција" дапас је пала пред форумом експерименталне и биолошке педагогије У мом ниглеском раду: „Тће ргоМет оГ аррегсерИоп I 4ће Н^ћк оГ ехрептсгНа! ШуезИ^аИоп оп већоо1 сћШгеп" (проблем аперцепције у светлости експерименталиог нспитнвања на школској деци) ја сам то још боље и опширније обрадио. Вг. Мезвтег написао је читава дела о томе, (АП^ешеше Ра(1а»о§1к, 1909; 1 Ј нусћо1оо1е, 1909; КгШк <1ег Ее11ге уоп ИгНегпсШкте1ћо(1ел, 1905; бгипсШшеп гиг Бећгс уоп Гп1егпсШатеШо^еп, 1905. — све публиковано у Бе1р21^-у код Теићпег-а). која пајтоплије препоручујем свим нашим педагозима теоретичарима и практичарима. 10. Да завршпм. Педагошка, као и свака друга књпжевност зависи прво од спреме пнсаца а онда од пнтелигенције читалачког круга. Писац огледа своју способност (1) у самој идеји свог рада, (2) у научном мотивисању свог предмета, (3) у јасном излагању, (4) у искрености напрама самом себи и читалачкој публици. Терзип у својој дидактици није испунио ннједан од ових услова. У првом реду оп ни сам иије на чисто са идејом свог рада. Друго, његов дидактичкп еклектизам иије иишта друго до ли зло схваћање и домаће и стране хербартовачке дидактике п постулата експерименталне педагогије. Т р е ћ е, и оно што је изнео врло је нејас-но и погрешно, као што се то види и. пр. код формалних степена. Четврто, он присваја мисли које нису његове и не помпње литературу, коју је требао и морао навестп. Толико о ппсцу. А сад о нашој педаг. чпталачкој публицп. Оиа не сме бити равнодушна. Нека лепо и стварно нстакне и добре и рђаве стране ауторове. Ако је он дрзак, треба га добро ошннути, не ради каквог личног уживања, већ ради саме стварн и будућег равнања. Овака ће критика зацело здрава бити. Од Терзина се внше не можемо надати да ће написати и онаку дидакт