Školski glasnik

Стр. 228.

ШК0Ј1СКИ ГЈ1АСНИК

Бр. 13.

Слабо нас ко пази, слабо нам ко помаже, слабо нам ко добро желн, а много нх је и резаних и нерезаних, којп би да нас заробе и одрже у бесправном стању. Ако и ми сами не будемо себи пријатељи, нико нам није крив и неће бити крив, ако не дођемо до успеха. Ми смо се сви већ толико пута уверили, да смо бнли слаби док смо ишли сваки за себе као разбијена војска, а уверили сме се и о томе, да је наша слога и једнодушност импоновала и нашим нријатељима и непријатељима и да смо једнно таким сложним радом долазили до успеха. То треба да иам буде правац свагда у раду, јер без тога нам нема напретка. Спремимо се, дакле, да и опет сложно порадимо на бољитку свога положаја! М

Школа рада. по немачком ЂорђС ПвтрОБНћ срп. нар. учит. Мишлење, да се само васпитање не може извести из развијања човека, оснива се на заблуди и једнострапом мишљењу о развијању. Ту се полази са нејасне преставе о развијању човека, и оно се посматра као чисто формално, а заборавља се сасвим суштина његова. Развијање само по себи пи не постоји код човека. Његово развијање је пре један процес асимилације. Оно је једпо развијање у околни свет, у културу, која постоји. И тако је оно двоструко завиено: спољње и унутарње. Спољњи свет не одређује само гита се има примити од општег погледа — који је добивен непосредно или саошитавањем — него он даје у великој мери начин примене и душевне обраде. Чим је човек изнад најнижег ступња, он почиње, према својој снази, да се прилагођава према својој околици. Ми не гледамо сви својим очима, нити сви мислимо својим умом. Ми видимо очима наше околине, очима нашег времена. Ми мислимо умом паше околине, очима нашег времена. Тако се исто ии осећај не развија као чисто својствен, него знатно као од околине и садашњости зависно осећање, а развијање естетског осећања не зависи само од тога,

шта је у околини, лепо пружено, него то зависи п од естетског осећања околине. То исто важи и за морално осећање и рад, за пресуђивање вредности и начела. И свако више развијање ствари оснива се у најшнрем смнслу на подражавању. Тако се човек уживи у околни свет. Његово развијање није сопствено дело, него се већим делом састоји у томе, да он присвоји оно, што су многобројна поколења створила у дугом развијању свом. Ово је сасма природан процес. Тенденција човечијег развитка је та, да према својој снази присвоји оно, што му околни свет пружа. Ову једноставну истину зато тешко сваћамо, јер увек видимо, како се човек под морањем и прерано дотле доводи, да се ономе противи, што је управо његова потреба, Као што дете ловачког народа одрасте као ловац, тако је н. пр. природан нут развитка, да човек, — у чијем народу штампа игра велику улогу — такође научи читати, писати рачунати само ако се у свачему по пропису поступа, ту онда свако зна читати, писати и рачунати. — Али је свако на кривом путу ко не може да свати потребу развијања, или га сасвим искључи, јер где ова упугарња потреба недостаје, ту више пе може битиговора о развијању. — Белика је разлика, да ли се од детета изискује сватање или радња зато, што ће је после требати; или му се пружа могућност за сватање или рад онда, када његов развнтак то захтева, У првом случају пмамо обзпра на детињи развитак само у толико, у колико захтеви, са којих полазимо то дозволе а то је одвећ мало. Школа баш о тога пати, што полазимо са онога, што ће дете требати, када човеком постане, а не са онога, што му је данас потребно, пошто је оно само једно дете. Ми се бојимо, да дете може увек дете осгати, ако са њиме поступпмо као с' дететом. Данас се предупређује његово мирно развијање и тако усљед његова нестрпљења закржљавп за сва времена. Тако једно дете поквари цвет, што његово развијање не може да сачека, и пупољак пре времена отвори.