Školski glasnik

Бр. 16.

значи оно, да на нр. свеучилншнн професорн учествујући у образовању средњошколских учитеља сиђу на онај ниво, који (с гледишта њихове позиције) без узрока не зову средњошколским нивоом. Баш на против. Ту ствар тако схваћам, да и средњошколски учитељ треба даје иа свеучилишном нивоу, ако свога ученика хоће да са средњошколског стајалишта подигне уз себе**). Али васпитну мисао, која за то оспособљава, већ оданде, са свеучилиштем скоичаном професорском нрепарандијом, треба да собом понесе. Истина је, да веома проширујем круг васпитне мисли, али је само тако видим умесном, јер чим научењак ступи за катедру, и почне да говори, научно интересовање и научан му рад одмах ступа у службу васпитне мисли, пошто међу слушаоцима тражи поборнике који ће разумети и наставити његов рад, који ће његовим стопама водити напретку. Зато је немогућност, да међу учитељима будућих учитеља не буде васпитна мисао општа, и с тога је то услов, погодба да та мисао и у школи буде општа, тамо већ да сама влада. Али унутри у устројству јавне наставе васпитна мисао само онда може да заузме своје средсредње место, ако има удела и у управи тог устројства, и то на сваком степену његовом. Истина .је, да о највпшем ступњу можемо мало говорити, пошто у нашој домовини послови око васпптања уопште немају, а само јавна настава има свог миннстра, па и његова снага се везује обављањем црквених послова. Тим је само важнцје, да и на овом, у ствари уираве васпнтања највишем форуму васпитна мисао буде директивом, пошто је само она у стању да подиже изнад ннтереса н тесногрудног интересовања. Кад та мисао што обухвата универзално све оданде од горе дели наредбе, напуниће се њоме сва администрација, даће помоћи учитељима, и моћ школина ће тиме толико нарасти, да ће се систематско васпитавање са све већим успехом моћи вршпти. Ако су наиме сви они, који управ" *) Г1о речима 8сћпе11ег-овпм : еа гледишта историјеког ја ва гледиште чистога ја (Раес1. Бо1§. I. Веуеие1е,8).

љају јавним васпитањем задахнути васпитном мишљу, тада већ и знатан део друштва шири (чак и иесвесно) поштовање према школи. Тако њих све више постају радницима систематског васпитања тиме, што утицај школе не спречавају. Истина полагано, али непрестаио се тако шири утицај школског васпитања најпре ојача у нзвесним друштвеним слојевима, па уз помоћ тих и по осталима. Ученици који осећају доброту школе бивају јој номоћници, и са децом њиховом ће рад већ лакши да буде. Тим лакши, што би се и данашњи утркивачи систематског васпитања преобразили. Наиме, ако то не би сами од себе чинилп приморани одутицаја друштвенога, стали би у службу свесног васпитања, али да и не мисле да васпитавају: новинарство, позориште п друго, а да би их у њиховој слободи спречавао гвоздени клобук. Само кад би се слобода друкчије тумачила. Снага и дубина васпитног мишљења наравно да неће бити једнака по свима слојевима друштвеним. Разликоваће се према томе, колико су поједини слојеви нрема снстематском васпитавању близу или од тога далеко. У пуној мери, т. ј. у систематском облику, јасноје, да ћеје бити само код радника на јавном васпитању, код тих треба директно да се развцје у педагошки назор појимање, схватање. Исто онако, као што су само лекари стручњацп за здравствена питања, а ипак се морамо сви бринути о њима. Тако и васпптно мишљење донекле свугде може да се развије, и будућности двојако да служи. С једне стране тиме, што стално буди интерес према васпитању, негује сазнање о општој важности ваставања, па тпме могућим чини, олакшава и помаже систематско васпитање. С друге стране пак тиме служи, будућности што спречава једнострано, себично искоришћавање васпитања, пошто ствара општу и строгу контролу. Мисао о васпитању у својој чистоти наиме искључује сваку пристрасност, а насупрот ствара до границе могућности потпуну објективност. Кога педагошка мисао водњ тај види свој задатак у чи-