Školski glasnik

Бр. 2.

ШКОЛОКИ ГЛАСНИК

Стр. 20.

анимирати да што ире отиочнемо са овим, преко иотребним, послом. Зато: На посао народни трудбеници. Другоме смо свагда могли и хтели иомоћи. А сад покажимо, какви смо, кад треба себп да помогнемо. У овоме не с-ме нико изостати. У то име: Напред и срећно! Св. Андреја. 24. јан. (5. фебр.) 1912. г. Лаза Терзин, учитељ.

Наш народ и његова просвета. (Наставак.) VIII. На почетку ове расправе смо у иајширим потезима споменули велики културни напредак модерног запада онако у опште, а у овоме поглављу морамо се поново вратити к њему, а успут можда сврнутп и у коју другу државу, која ннје од иас на западу, те укратко, у колико је то потребно за доцпије упоређење са стањем наше школе и народне нросвете, разгледатп деловање њпхове модерне школе и просвећеиог друштва у служби народа и његове просвете. Лепо су филозофи - педагози назвали овај век: век детета. И шта видимо? г ' 1оте као седи у срединп данашњег друштва, око њега се сјатише: педагози, лечници и т. д., те му до ситница (експерим. педагогија) испитују његове душевие и телесне силе, те уверивши се о каквим ненормалностима, недостацима, трагају по кући, у којој се родило, истр.ажујући у танчине све околности, које су претходиле његовом рођењу, па и прилике н околности, које су окружавале његовог деду, прадеду, само да би што сигурније и успешније могли применити истином освештана стална педагошка начела у вештини васпитања, те да брже дођу до цил>а модерног образовања: узгоја честитог, ваљаног, раденог човека. Да, узвишеног и племепитог циља! Мада су већ данас напредни, мада су у култури у великој даљини од нараштаја од пре само педесет година, ипак је данашње друштво и на западу

незадовољно собом, те настоји, да нам најближи нараштај, оличен у данашњем детету, буде још напреднији, бољи. Значи: Не би се смели обзирати на поједине сталеже, те дете однеговати тако, да служи мислима, идејама једнога сталежа, него човека, којп ће стварати нешто ново, за добро целиие, целог човечанства. К. Венцел каже: „Не желимо од детета узгајати савезника, већ иротивника, не чувара наших можда застарелих идеала, штетних за наш културни развитак, него заторника истих и творца будућности." Америчани Пак кажу, да свако дете вал>а васпитати за минпстра председннка. Данашње дете нзгледа као застава у рату, око које се отимају баталијони. И заиста је тако. Око детета се данас боре сталежи, појединци из себичних циљева, а, не може се порећи, већ је огроман број н оних, који из чисте љубави према детету, т. ј. будућем нараштају, срећи његовој, напретку његовом, испитују тајие духа човечјег, да га лакше негују, да ствара нешто иово, рађа срећпија и задовољнија поколења, која ће од ове плачне долине, долине суза, како називају земљу многи песници, створити рај задовољства, у коме човек човеку неће задавати бола, бриге, зебње, уништаватн и разоравати срећу своме ближњем. Разнп филозофи - педагози, сталежи, друштва, породице, појединци, имаду н разне погледе на васпитни циљ данашњег детета, те отуда гледамо борбу међу њима. Једни другима, па и најумнији педагози - филозо.фи, оспоравају ваљаност њихових погледа, васпитних принципа у васпитању детета. Тако виднмо доста педагога, којн много што-шта приговарају заговарачима експерименталне педагогије, ови опет Хербартовим принципима и т. д. Истраживање деце зову мучењем. Професор Минстерберг, навађа наш вредни др. Радосављевић, рече, да не би дозволио дати своју децу на духовно сецирање... Па и о самом идеалу детета, будућег човека, разилазе се мњења код највећих мислилаца овога века. *