Školski glasnik

Бр. 6.

Стр. 96.

њешколском па и филозофском спремом и слушали иедагошке течајеве. И помепути иаши падзорпици беху његови ђаци. Али, ни у то доба не беше скоро никакве слободе у настави, него је она просто прописивана по државним властима. Тако школска комисија у Пожуну 1782. год. реши, да се у срцске школе уведе лашиница и пемачки језик, а ћирилииа напоље. Јанковић, који је био у тој комисији, борио се протпв тога јупачки, али није нншта помогло. Тек кад је иарод почео негодоватп, диже се митрополит Путник и оде ради тога пред самог цара Јоснфа II., те изради, да је 9. новембра 1784. изашло решење, да се ћирилица оставља у основним школама. За време митрополита Видака Јовановика, хтедоше у српске школе увести римокатолички катихизис, али је од те папасти спасао цркву Рајић 1774. И поред тога, што су школе имале школоване надзорнике, нису оне миого измакле од старнјих школа, јер спремити младиће за учитеље без икакве предспреме, тешко беше, а п упознати их са педагошком вештином тога доба. Хе, знали би о томе питању доста причатп професори учитељских школа и данас... а камо ли онда, те се мирне душе може рећи: да народ од Ших школа није имао ама баш никакве користи. А какве су запста биле изнаша главни школ. надзорник Несторовић у своме писму Копиишру, те вели, да су биле тако жалосне п јадне, да се не могу ни назвати школе. Леополд II. дао је равноправност вера, те је почело нешто лакше п па просветном нољу. Подигнута је карловачка гимназија 1791., свечано отворена 1792. Богословија 1794. 11 основне се школе подпзаше у већем броју. 1802. г. било их је у Војној Крајини 52. Али су се одржале тек 3—4 годнне, јер су већ у 1806. години напуштене, те је Вук Еараџић имао право, када је навео у једном своме писму, да у то доба не беше па сто-двеста села једна школа! Свештеници већ не беху и учитељи У ТО доба, те су попреко гледали на своје сураднике-учитеље, а да их нису

трпели, види се отуда, што су у то доба радили против школа, те су с тога и биле малобројне, особито у чисШо српским местима, јер ту се слабо и власт заузимала, да се подигне школа. Учитељска школа је отворена 3. (15.) новембра 1812. До 1857. године, када је управа над српским школама поверена др. Ђорђу Натошевићу, не може се нн говорити о српској школи, а богме неколико година и под његовом управом, јер је п он затекао учитеље, бар огромну већину, који ие имађаху нп појма о задатку модерне школе, а за природне науке нпсу ништа знали, јер се нису ни смеле дотле предавати, као ни повеснпца. II њима је био часловац и псалтир главно п „преппсивање житија свјатих". Старих учитељских типова иалазило се у Срему све до 1884—5., а у Барањп су ишчезнули тек пре четир-пет година... Али је већ кроз двадесетак годпна створен напреднијн учнтељски кадар, с којим се могло радити и то су прави предшасници данашње наше школе. Оволико је доста, па да стекнемо јасан поглед на школу нашу у прошлости. Нс/род је није волео, нису је волела ни деца, јер то више беху мучилишта, него училишта, у којима се учило (о васпитању не може бити ни спомена) немачки п славјано-сербски, а полазили су је они, који су мислили постатп своштеници, учитељи или — писари. Држава је настојала, да школу узме у своје руке, а да је не плаћа, деца су морала учити немачки језик, мучити се . са славјано-сербским и т. д. па да народ такву школу пригрли! И впдите, може се за сигурно тврдити, да у великом делу пашега народа корен неиоверења према школи лежи у прошлости, те ће требати времена, док се од те — данас велике мане — не. излечи. Врло је мало народ заборавио. Тешимо се, што пије само код нас тако. ТолсШој доказује, да п у Русији деведесет постотака простог народа не трпи школу, јер је — вели — тако удешена по државним представницима, да служи више сталежима, него интересима масе народне. Тако беше п код нас, те још *