Školski glasnik

Стр. 152.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

што моћнију заштиту. Сад се даје свима иама прилика да што многобројније приступимо томе послу и ступимо стш у учитељско д. д. „Натошевић", те тиме омогућимо да ово друштво пође још снажније напред, како би што пре могло постављеним задаћима одговарати и бити што изразитије српском учитељству онај бедем, иза кога ће оно моћи са много више енергије водити борбу за своје учитељске идеале, него што му је то могуће било до сада, када му нико нпгде ие помаже иити му жели добра, него му се на сваком кораку одмаже и иде за тим, да се подјарми свима могућим изукрштаним интересима и појединаца и друштва. Ко је од нас свестан свога запостављена положаја, тај ће брзо увидети, да је нами спас у слози и заједници и пожуриће да ступп у ту заједницу, јер је сваки од пас ирво учитељ и кад се тиче учитељске ствари, мора ићи у страну све остало. Који нам проповедају противио овоме, не желе нам добра! На посао, дакле, у коло и заједницу учитељску око друштва „Натошевића"! м.

Наш народ о његова просвета. х. Не ћу бити на досади друговима, ако овде испричам један догађај из мога учптеЈвевања и који је врло значајан. Године су биле прошле, а не беше крађе у моме разреду. -Једне године, пзмеђу Ускрса и краја школске године, када се вратисмо из цркве, отворе многи своје перонице, ономе фали гума, ономе оловка, крајцара н т. д. Пптам, који су први дошли у школу? Кога су првог затекли? Свима разгледам цепове, изули су обућу ништа. Сетим се, да лопов мора да долази онда, када ми одемо у цркву, покупи ствари, однесе кући и дотрчи за нама у цркву са књигама, као да је од куће дошао. Наравно, да смо га сутрадан ухватили на делу. Саветовао сам га, навађао прпмере, како су многи лопови прошли и т. д. Неколико дана добро. Једном примих иеке новце у школи, те

их оставих у школски орман. Заборавих га у једанаест сати закључати. Мој лоповић је то спазио. После подне случајно га спазих још у пола један, како се ушуњао у школу. Причекао сам неколико минута, јер сам већ знао, ради чега је иоранио. Донео је моју столицу, стао на њу, отворио орман, узео петицу, држаше је у руци. У томе положају сам га затекао. Онај поглед његов, дрхтање руку, не могу заборавити. Нисам му тада ни речце рекао. Послах по оца. Беше на раду, него му дође мати. Испричах јој све и замолих, да га и они код куће мало поуче и припазе на њега. Она бризну у плач, рече: Е, господине, ако га Ви не можете излечити, који сШе Шо учили, како ћу ја неука, која се чесШито ни потписати не знам. Ераде и код куће, чега се год дочеиа". II мени постаде јаснији наш дом, паша породица. II тај дом, наше породице, морамо најпре препорађати, па да се узмогнемо и на њу ослонити. II лечио сам лопова сам и излечио сам га и он је данас честит калфа... Ми не можемо веру оставити самоме дому, јер ће се брзо створити безверци... Ми можемо, додуше, расправљати питање: Да ли је вера, њено учење, обреди, песме, слике, обичаји народни уткани у одору верску од важног васпитног значаја и да ли је то „појезцја неба?" По моме мњењу нема образованог човека ни код нас, ни код других народа, кој-и је завирио и заронио у суштину вере христијанске, па добро и правилно развијен верски осећај у души човека да би потврдио да нема. Још какви огромни значај има веронаук као васпитно средство за главни васпитни цил>: Срећа и задовољство човека на овоме свету. Нека се вера назива и „небеска објава" човечанству за спас његов на овоме и ономе свету, зна се, да је човечанство само себи створило веру, као оклоп за борбу са оним часом, када замењујемо овај свет са оним, вечним. . . Какви узвишен моменат утехе даје нам вера при растанку! Наравно ономе, ко верује. А шта имамо од тога, ако друге одвраћамо да не верују'? Наравно, да се ја не могу у овоме