Školski glasnik

Стр. 221.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Вр. 12.

Задаци за испит учитељског оспособљења, доста су били лашг. — Успех учитељских кандпдата — оиих. који су положили испит врло је слаб. Мало јаче од 5% имају из стручпих предмета довољне оцене, а иема пи једног кандпдата, а да му оцене нису прошаране довољним оценама. — Радујемо се нначе, што су проглашени за оспособљене учптеље Иавле Димић и Ранко Травањ, иако нису оспособљени за црквене појце. У Извештају о стању, раду и успеху у Интернату стоји, да је пнтернат „издржавао п ове школ. године професорски збор". Ми држимо, да Интернатом само руковоДи професорскп збор, а издржава се нз добровољнпх прплога, св. Савске забаве, месечнпх ђачких уплата и стипендија, које ђацн у име тих месечних уплата уступају. Даље смо видели, да је било 48 питомачких места. Здравствепо стање је удовољавало потпуно. За ред и дпсцнплину стоји, да беху ирпмерни. Благајна је 13. јуна имала впшак од К 4165-19. У опћим напоменама тврдп се, да је „данас прека, можда најпреча потреба осигурати опстанак нашега Интерната — Алумнеума" јер учитељску школу похађају деца најсиромашнијих слојева народннх, а ти се без припомоћи не могу школовати. — Ако писац држи, да би услед бољих материјалних прилика Интерната, српски народ добио већи број учитеља, вара се. УчиШељску школу данас зато не похађају радо младићи, јер учитељство гладује. Чим учптељство буде достојно награђено за свој рад, напуниће се учитељска школа ђацнма и без Интерната. Данас грдном већином — учитељску школу похађају они, који због материјалне или душевне сиротнње своје, морајудају похађају. — Оно идеалисање о бризи народној за школу, управо је смешно. Да народу одиста лежи школа на срцу, он не би превртао очима и викао: „дајте нам учитеља, дајте нам добрих учитеља, дајте нам ма и лоших учитеља, да не морамо ми сами школе затварати", него би пристојније плаћао учитеље и школе онда сигурно не би опустиле. — Народ данас боље плаћа и своје надничаре, но пре неколико година, јер је уверен, да без надничара не може бити. Учитељу неће да плаћа више, јер школу држи за скоро непотребну установу. Да је по народу, све би се школе за-

твориле. Нашто онда улепшавати ствар? (Та и грдна већина народних крајцара за подизање барањских школа, није дата нз љубави према школи, него што многи нису моглн да одбију особу, која је скупљала прилоге. До тога сазнања смо дошли баш ми скупљачп.) Број учитеља, никако не зависи „од количине извора за издржавање већега и бољега хора учитељских приправника" него од уређења учишељскцх плата. Буднмо с тиме већ једном начисто. Интернат је нужно зло наше. — Жао нам је, што морамо овде констатовати, да су нам се многи ђаци тужили, да у Интернату влада жандарски васпитни систем. Интернат треба да замењује дом. У њему треба да добија ученик кућевног васпитања. Стога би требало за надзорника поставити старијег, фамплијарног професора. Тај ће сигурно моћи усиоставити са ученицима одношај, сличан одношају родитеља према деци својој. Без тога пак, не може бнти ни говора о могућности кућевног васпитања у Интернату. — Суровом дисциплином се васпитати не може. У даљем свом разлагању писац — ужасиим српскнм језиком —• јадикује што: „овакој једној понарођеној установи што животу нашем хлеб и воду значи, не могу народпн фондови ни потуром у помоћ притећи. Истина, алн горка!" Али се теши речима: „Зато је ту труд и милосрђе појединачно". На крају се пак нада да: заталасана замисао о враћању стипендијског дуга, када буде остварена, треба да помогне Интернат. Доиста, то би могле стипендисте да ураде. У посебном делу, пстим стилом, писац у име професорског збора и у име ученика захваљује добротворима, ■ скупљачпма и дародавцима. Не можемо, а да не запитамо г. писца, шта је управо хтео рећи тиме: „да школски референт у Темшнвару прима добро значај Интернату?" Извештај је мизеран у сваком погледу, а нарочито кипти штампареким погрешкама. Срамота је за српску мугику учитељску школу, да јој је тако јадан јубиларни извештај. У Молу, 1. августа. 1912. год. Коста Замуровић, учитељ.