Školski glasnik

Стр. 7.

чнтп извесна лажна објашњења слободе. По неким филозофима средњега века, човек бн нмао моћ да се одлучн без мотива: то је оно што се зове слобода индиференције. Класичан је онај пример са Буридановим* магарцем кога је овај филозоф замислио да је стављен у .једнаком размаку од два снопа сена, једнако велика, који једнако побуђују апетит. Животпња, привлачена једнако овим двама једнаким искушењима, имала би са слободом нндиференције моћ да се упути по свом избору једном нлп другом снопу. Боспе п Рејд су обновили истп став: слобода би се, по њпма, одлучнвала самовољно, без мотива. Зашто, рекао је Рејд, кад се пред вас пзнесе више комада новца једнаке вредностн, зашто узимате радије један него други? У томе, то јест, у сасвим необразложеном чпну, би састојала воља. Врло је лако одговорити да је слобода индиференције чнста шимера; да у сваком нашем значајном чину има какав мотив по коме се ми одлучујемо; најзад, да безначајан чин, у коме се мотив не јавља, није никако слободан чин: то .је чин ћуди нли случаја, где слободна воља нема никаква посла. У ствари, вољни чнн предпоставља увек нрисуство каквог мотива; и ми смо виделн (Лекција XVI.) да су одлуке воље увек промишљене, да се ослањају на интелектуалне разлоге. Ако слобода постоји, онда се налази у граннцама повученим присуством једног или впше мотнва. Слобода индиференције би била ираво чудо које је немогуће појмити. Одиста је непојмљива слобода која б'и се одлучила папразно, без разлога, неком врстом државног удара наше воље. И. - ш слобода не постоји, пли она није н не може бити него нзбор пзмеђу мотива којн на нас утпчу у противним правцнма. Прнговор ИЗВВДВН ИЗ мотива. — Ваш пз нужног присуства мотнва у сваком слободпом одлучивању су некн филозофи, којп поричу слободну вољу, пзвели своје нај јаче доказе. Између многих присутних мотива, кажу, увек ће превладатп нај јачп. Душа је као теразнје чијп су тањири оптерећенп: језичац се увек пагне у правцу тањара који је већма оптерећен. Не може бити нп речгт о слободи: дух је детерминисан најмоћнијим мотивом. Побијоњв ОВОГ приговора. — Приговор се не би могао оборити, кад би се унапред знало којп је мотпв нај јачи. Утези на теразнјама имају одређену вредност: онн су од 50, од 100 кила, п, ма на који начин да се ставе на тањир, онп ће онда задржати утицај једнак њиховој тежини. Бапротив, мотиви који се јављају у нашем духу, који имају удела у одлучивању наше воље, немају апсолутне вредностп. Ко није више пута искуспо како нам се дешава да, у својим одлукама, пред-

поставпм«! безначајан мотив каквом крупном мотиву? Снага мотнва потпче, бар делимндс, од онога што наша воља сама собом додаје његовој природној моћи. Разлозн за радњу не одлучују самн собом: онн то не чине само уз пристанак воље. Доказ је у томе што ми пе можемо унапред знати и прорећн који ће мотпв, у вољи другог неког човека, у нашој властнтој вољи, бити нај јачн. Нај јач^г је онај мотнв по коме се ми одлучујемо, али ми знамо да је он нај јачи тек попгго се паша воља нзјаснила. Приговор изведен из мотива оставља дакле иитање где је и бнло, и никако нпје доказано да је мотпв узрок којп одређује нашу радњу. Докази за слободу. — Да ЛИ су доказн за слободу у стању да потврде, да држе опште веровање? То имамо сад да испитамо. Ти су докази: 1° свест коју ми имамо о њој, непосредан и психолошки доказ; 2° етичкн докази: појам о моралу, одговорност дужностп претпостављају слободу; ово овде су посредни докази који су заснованн на закључнвању Iг на последицама које би за собом повукло иоринање слободе. Сввст 0 СЛОбОДИ. — Свн филозофп који верују у слободу позивали су се на свест. „Сиобода, рекао је Босие, доказана је очевидношћу оеећања и иекусгва. Нека свако од нас саслуша, нека нита за савет себе сама: осетиће да је слободно као што ће осетити да је умно биће". Ако питамо за савет себе сама, изгледа да је слобода одиста, ван сваке сумње. Кад премшпљамо о том како да се одлучимо, ми смо свеснн да можемо радити у једном и другом правцу: премишљање би било само мамац који обмањује, кад ие бисмо били власнп да се одлучнмо како нам се донада. Тако исто, у самој одлуцн смо свеснп осећања слободе: мп верујемо да од нас завнси хоћемо ли своју одлуку укинути или ћемо у њој истрајати'. Пошто је чии већ извршен, иста свест још једнако траје: ми се кајемо што смо учинили оно што смо чинпли, нли себи за то честитамо; што доказује нашу свест да смо моглн п друкчије радити. Ледном речју, могућност да чпнпмо оно што ннсмо чинили, нли да не чннимо оно што смо чинили, .јесте битан елеменат свести о свпм нашнм вољним чиннма. Прнговори Бела И Епнноцв. — Али је велнк број фплозофа, нарочито Бел* п <-шшоца", сматрао ову свест о слободи као нлузпју. „Магнетска игла, каже Бел, коју сила магнетизма окреће према северу, или стрелица која показује ветрове, кад би биле свесне својих покрета, а не знају им разлог, принисивале би себи ту част и тврдиле би да раде но својим намерама". Хобс је ве]1 бно рекао у истом смислу: „Чигра шибана од деце, кад би била свесна свога крегања, мислила би да оно потиче из њене воље, сем ако би осетила ко је тпиба. Тако читти човек у својим