Školski glasnik

Стр. 148.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 9.

једино и помажу и види оне напредне око себе, јадикује и куне и немар и незнање својих родитеља, оно неколико прасади, љуљање детета, слушање „секе" да се ова не утргне и „не поцрни од сунца", па сеоску „власт", па школу замишља као у магли незнања, помрчине и ове декорације... па г>огме куне и велику власт, што у овако озбиљним, животним иитањима, као што је народно просвећивање, дели своју власт са оваком школ. декорацијом... и њиме отежава рад исте, те и сами учитељи малакшу, убија им се полет и воља и постају несвесне машине у своме раду. Како нам је свима свануло, када је влада одузела од гакол. одбора право, да препоручују или оспоре петогодишње доплатке. На прсте си могао избројати школ. одборе, који су исте препоручивали, ако ни због чега, оно „јер тобоже, нема новаца". Народ данас вели: „Право је влада имала!" Па месни школ. надзор. Више пута пе зна ни сам месни школ. надзорник, зашто је у школу дошао. Навикнуо, да га свет види као школ. власт. Дакле, још и месни школ. надзорник, у овако спремљеном народу. Зар рад школе не контролишу скоро сви родитељи кроз своју децу? Па стручан надзор? Зар то све није доста? А како наш народ у целини — изузимајући мали, напредни део — према школи самој и учитељу? Своје мнење, однос, удешавају оии и према школи са свога личног инШереса, јер још није свестан узвигаене гаколине задаће и моћп васпитања. Да се ово потпуно разуме, иавешћемо само ово. Оде дете из дворишта. До ручка и вечере, нико га не гражи. Утекне ли прасе, гуска, дигне се цела кућа... Ово нам све разјашњава. У први, други, па донекле и у трећи разред радо гааље наш народ децу у гаколу. Доводе и од пет-гаест година. „Да им нису деца код куће". У четврти и пети, када су прирасла за послове, већ иде с натегом, Узрок је овоме у несретном стању, у коме се нага непросвећен ратар налази. Колико их је осиротелих, па са неуредним животом, оданих пићу, раз-

вратном животу, а обично ти имају подоста деце. Овима деца са матерама раде послове, да имају гата јести. Па раздељени пашњаци, те деца чувају свиње, па ово, па оно. Одраслији се „стиде" радити извесне послове, које морају обављати јадна деца. Наравно, да им то школа не дозвол^ава, те тада и у гаколи гледа свога злотвора. И једва дочека прилику, да јој се ма чиме свети. Случајно сам једних ферија био у три села у Срему на дан пописа деце. Игаао сам са котарским лечником. Да сте видели народ! Стотину родител>а се искупило и као цигани моле и — лажу, да им се деца испигау из трећег, четвртог и петог разреда п пофторне гаколе. Како ли се ту заузимају чланови пописног одбора, особито сељаци, за своју родбину, кумове, пријатеље. Како се навађају неистине: за човека са двадесет п више ланаца земље, навађа се, да је пуки сиромашак. Иа: већ је на удају. Неће бити поп ни попадија... И испигае се. После годину-две, ако погааље дете на занат, долазе и траже сведоџбу отпусницу. Кад им се каже, да не могу добити, онда кукају, лелечу, пренемажу се, како они тада нису знали и т. д. Па ко је томе крив? Школски закон. И ма да народна просвета има отуда големе гатете, он се ни у томе смеру не мења. И када би избројали, колико се деце тако испигае и не полази гаколу. или је уредно не свргаи, ви би се зачудили. Попречно, нека је само десеторо на сваку гаколу, чини само у Хрватској и Славонији око 18.000 деце! -Пек? Укинути пописне одборе. -Једноставно пописати сву децу, родитељи да их доведу, лечници прегледе, па доста. Нп једна општипа није тако сиромагана, да не може оденути сиромагану децу и опскрбити са књигама и оделом. То су само просте јадиковке. И зато се чудим другу Замуровићу, када жели, да питамо народ, какву бн он гаколу. Далеко би дотерали. Па ко се то .изјављује о гаколи? ЈБуди од 40—50 год. који су основну гаколу свршили пре 30—40 година, дакле јопт у већини под „церкв. слов. учитељима". Има ту мало