Školski glasnik

Бр. 11.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 187.

методи те борбе треба да су подчињене циљевима, задаћама и методама борбе за духовно ослобођење и да не стоје с тим последњима у противречности. Дакле, позивајући људе са сједињеном борбом, с духовнпм ропством, немамо никако у виду одвући их силом од борбе за економску и политичку слободу: хоћемо само да узвисимо, подигнемо и облагородимо ту борбу, подчињавајући је већма високој борби за духовно ослобођење човечанства, с којом су се слиле све форме борбе за спољашњу слободу, јер ће већма добити свој високи и дубоки смисао п заслужиће ту вредпост, коју нпшта неће поколебати у свом положају. Дакле, потребно је свим силама борити се нротив духовног ропства, треба се борити за духовно снажење човечанства, а особито треба се борити зато, да осигурамо младом покољењу могућност да не дође у положај „певидљивог ропства", да не постане робом унутри, у области духа, имајући са спољашње стране вид потпуно слободпог човека. Али како ћемо се борити? Шта је зато иотребно да радимо? Какве форме треба да обухвати та борба'? Превео с руског: Јован Жакић. (Свршпће се.)

Мосла о слободнодо васпатању. Човек није машина. 0 њему никако не треба мислити да ће га импулс, или притисак с поља, побудити и паучпти раду. Сви ми јасно видимо, шта се, као резултат, добија од таквог импулса и механичког покрета. Добија се човек, који, у најбољем случају, уме да из дана у дан ради систематски и без одмора, али који не уме, да нојми унутрашњи квалитет, практичност и вредност посла који ради, а који .је тако потребаи у животу. Једном речју добија се, на крају крајева, човек у. духу Емила Золе, који је у својој иознатој речп омладини велнчао рад сам по ссби, без икакве оцене. Где год делају прииуда и насиље, тамо

нема слободног избора, који је једини извор слободног стварања и паметне, искрене љубави. Добија се човек способан да ради механички, али неспособан да ствара, да слободно испол^ава оно више стваралаштво човечје душе, које називамо љубавл>у, који према. томе нема оног вишег духовног мерила за оцену појава у животу, које се добија и постиже само слободним стваралаштвом љубави. Ми заповедамо детету да за сутра спреми такав и такав задатак, а не обраћамо никакву важност на невесело и покисло. лице, које он при том испољава. Ми замишљамо да смо паметнији од оне природе која протестује против нас тим покислим, невеселим лицем; мислимо да ћемо је лукавством надмудрити и преварити, али се на крају крајева осрамотимо. Дете савлада себе и изради дати му задатак. За њим иде други, трећи, четврти и т. д. без краја. Као резултат свега тога добија се човек, који уме дивно да решава математичке задатке и не пмајући ни појма о најглавнијем задатку човековог живота, Насиље, дакле, није могло да израдн и васпита у његовој душн навику за самостално стварање, тога таланта, који је „велика вештина избирања"; насиље није израдило умешност да по вољи издвајамо оне стране живота, које од нас траже главну пажњу, стране живота, којима смо позвани понајпре служити. Ако ме обуче и навикну неком предмету, онда тим самим споља прикују моју вољу за напред одређене пунктове, које нисам ја, него неко други изабрао. Поступно, узорно и енергично ми је наређивано, из дана у дан, да будем прожет мишљу, да је врста рада, коју нам је други изабрао, најважнија човеку у животу. Вечно живе, брзе, окретне, слободне по својој природи мисли и осећаје, затварају у границе оне врсте рада, које су други раније одредили. Ограђују их високом оградом и наређују да је не смеју прелетати. На тај се начин човечјем духу, који је по природи жељан слободе, поступно подсецају крила, лишава се могућности да лети, да се уздиже на оне висине идеала, одакле је