Školski glasnik

Отр. 293.

ШКОЛСКИ ГЛАСНМК

1>р. 17.

Изложили смо основе научне педагогике у великим потезовима. Ш. Границе интепектуапизма и стварност сама. Природна наука показује нам свет наш као врло брзо трептање најситнијих делића у најситнијим валима. Па јели то наш „свет", јели то стварност? Јесмо ли ми сви само „деца светлости" у смислу, као што нам физичар вели, који све раствара у трептеће делиће етра? Или зар не дожив. вујемо истину, ако свет овај проводимо као свет лепоте, као свет доброга, или као свет Вожји? Па јесу ли то све илузијс? Не напротив! Цело наше излагање о објективирајућој науцп иде за тим, да покаже да ставови, до којих она долази, не вреде за стварност, него су то замишљене чињенице. И дође ли наука до ставова до којих она тежи, никако неће моћи доводити у опасност непосредну стварност. Некоји примери! ЈБубав истинског пријатеља не могу подвргнути објективном доказивању а да ју не иоништим или поништену не замислим. -Јер, ничим објективним не може се доказатн, да ме пријатељ не вара. II опет пи тренутка не сумњам у ту љубав. Она је извесна животна моћ, непосредно доживљена стварност, она је део онога што се укратко зове непосредно. Тако се и Бог не да потпуно" природо-научно одредити. Замислити га природонаучно, значило би Њега овисно од природних закона замислити. Па ипак је Бог за многе њих нека унутрашња извесност, непосредно доживљена стварност. Хоћемо, на пример, некоме, у „унутрашњост", чак до „дпа срца његова" „у душу" му, да завиримо. Хоћемо ли то, у ствари, као нсихологија чинити? Миелимо ли на то, да дотични чОвек има мозак, да су мисли његове, које открисмо, можданп процеси? Одговор остаје сумњив само за оног који непосредну стварност свагда рефлексијама измењује. Велику је заблуду проузроковало што не одвајамо те две душе, природонаучиуобјективирану и непосредно дату. У идућем делу, прн примени ових мисли на

педагогику, јасно ћемо впдети, каква је судбоносна постала ова измена ио педагогику. Како су супротне објективирајућа наука и непосредна стварност, нека покаже овај једноставни пример! Кад та наука искаже о нечем, да је подел^ено, то је нужно закључити, да је сваки део мањи од целине. У непосредној стварности то је често пута сасвим друго : подељена љубав јесте двострука љубав, ггодељена радост јесте двогуба радост. То је све у објективно-природонаучном смислу нескладно и потребује психолошког разлога; али у непосредној стварности то ј'е по себи разумљиво, јер се то непосредно доживети може. Ко превиђа противност између објективирајуће иауке и непосредног. долази у двоструку опасност: може да узима нестварно за стварно, и стварно за опсену. У томе нам историја човечјега мишљења много примера пружа. Тако се у непосредној стварности место чињенице, коју Богом називамо, често пута стављала нестварност и ова за стварну држала. Најгрубљи облик тога је у иконопоклонству. Али и онај који на место правога Бога ставља продукат мозга свога и то за стварно држи. далеко стоји од Бога. То чини сваки догматичар, за кога важи људски појам место Бог. Модерни природњаци, који се око Хекла скушвају, у томе иису отишли испред старих сколастичара. За ове беше Бог врло завијен појам, а они претпостављају место Бога: природоисходност, хармоничност, дакле такођер продукат мозга свога. II обратно, у том случају (ако не чинимо поменуту разлику) стварно се узима као опсена, Сви религијозни доживљаји сматрају се као уображења; слежемо раменима на оне који „још верују"; данас јако претпостављамо знање вери и заборавили смо да је Кант показао колико више вреди вера од знања, Није овде иитање, да ли непосредна стварност има много више значајности него што могу имати сва научна разрађивања те стварности. У колико се непосредна стварност